Ali isto tako da pokažem da to mogu i drugi. Jer bojim se, da smo svi zajedno uspavani, da smo se usedeli i da rađe posećujemo: kobasicijade, slaninijade i pasuljijade nego što učestvujemo na rekreativnim takmičenjima, kaže Jovan Memedović.

Krenuo je redom, proverio prvo srce kod kardiologa, testirali su ga stručnjaci fizičke kulture i trenirao je od prvih dana sa iskusnim maratoncem Božom Štulom.

Tačno 17. aprila našao se na startu, trčao je i istrčao 21 kilometar. Pri tom nije samo trčao nego usput i intervjuisao mnogo učesnika. Jeste da mu je mikrofon bio otežavajuća okolnost, ali to i jeste bio cilj. Samo tako je realno mogao da prikaže kako izgleda trčati polumaraton beograskim ulicama.

Ceo taj put od prvog dana pripema, preko zimskih i prolećnih dana treninga, preko zdravstvenih i drugih prepreka snimano je kamerom. Na kraju od mnogo snimljenog materijala sastavljen je jedan "lagani" dokumentarac, koji ima za cilj da privuče i mnoge druge koji se ne usuđuju da potrče ni 10 metara, a kamoli da izađu na Beogradski maraton.

Znači, od naslova Mogu to i ja pa do kraja ovog kratkog filma tražim od gledalaca samo da se zapitaju: A stvarno da li bi to mogao (mogla) i ja? Za početak će to biti dovoljno.

Autor i dobrovoljac u eksperimentu: Jovan Memedović

Snimatelji: Vladimir Nešović, Vladimir Žakonović, Dejan Jovanović

Montaža: Violeta Trpčevski