Trag: Borisav Stanković

Ko je zapravo pisac koji i danas svojim delima budi staro Vranje? Šta je to poneo iz rodnog grada? Kakav je život imao u Beogradu noseći u sebi Vranje kao nepresušnu inspiraciju? Koji trenutak u razgovoru sa Ivom Andrićem mami suzu u oku? Kako zvuči pesma "Mirjano, mome Mirjano" u Luksemburškom parku u Parizu? Šta pamti njegova unuka i kako potomci čuvaju sećanje na dedu.

Tragom biografskih podataka, poštovalaca i sećanja potomaka krenuli smo na putovanje kroz duhovni i stvarni svet Borisava Stankovića.

U tišini oktobarskog jutra, gotovo da čujem šum šalvara i odjek nanula na kaldrmi Baba Zlatine ulice u Vranju. Razmišljajući o svojoj sagovornici otvaram veliku drvenu kapiju i preda mnom je dvorište popločano kamenom, bunar, vinova loza, u prozorima na kući ogleda se razgranata krošnja duda. Ispred kuće, kako je i red, sačekala me otmena, elegantna, nasmejana Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića.

I ona je kao i njen slavni deda, volela da dolazi u Vranje.

Dosta često dolazim u Vranje. Vranje je čudno mesto, ja naravno nisam rođena ovde, ali kad dođem, ja jednostavno imam neku svoju priču, koja je u stavri ostatak priča mojih predaka koji su živeli u Vranju, a ja nisam.

Brižno je čuvala sećanje na dedu, upoznala ga je iz priča, ali je umetnički dar možda nasledila baš od njega. Odlučila se za kostimografiju, a svoje bogato znanje iz te oblasti decenijama je prenosila studentima Fakulta primenjenih umetnosti u Beogradu.

Onog momenta kada sam odlučila da se bavim kostimom, mislim da je bilo sasvim prirodno što sam pokušala da dočaram te njegove likove. Za mene je bilo nemoguće da se tim poslom bavim a da ne budem okrenuta ka Vranju i njegovim likovima. Sarađivala sam sa vranjskim pozorištem koje nosi ime mog dede.

Sa velikom ljubavlju i pijetetom govorila je u emisiji o svom dedi Borisavu Stankoviću, o vrednosti i lepoti kreiranja kostima za predstave koje su rađene po njegovim tekstovima, o saradnji sa Radetom Radivojevićem, dugogodišnjim upravnikom pozorišta, glumcima, o životu, o jednoj šoljici za kafu, peru i srebrnoj tabakeri koje svedoče o životu i energiji sa kojom je radio.

Zora Živadinović Davidović je nedavno preminula u Beogradu, ali je ostavila za sobom naslednike koji će i dalje negovati sećanje na poznatog pisca.

A šta je to meraklijsko, snažno i opijajuće u njegovom delu kazivali su Miroslav Cera Mihailović, književnik i predsednik Književne zajednice "Borisav Stanković" i Sunčica Denić, književnica i profesorka Učiteljskog fakulteta u Vranju.

Autorka: Radica Smiljković
Urednik: Ljubisav Aleksić
Snimatelji: Slađan Stojković, Igor Ivanović
Odgovorni urednik redakcije Aktuelnosti: Dragan Stojanović