"6. maja, na Đurđevdan, otvaraju se vrata ćelije u zatvoru Beledija i ustaša još sa vrata kaže: "Ajte Srbi, Đurđevdanski uranak" - još uvek se živo seća toga jutra profesor doktor Žarko Vidović preživeli svedok koji je sa još 3.000 Srba i muslimana koji su podržavali Srbe bio zatočen u sarajevskim kazamatima.

Srbi su pokupljeni iz zatvora i dovedeni do Vijećnice, gradske kuće u Sarajevu gde su ih čekali vozovi smrti koji će ih odvesti u Jasenovac.

"Na vagonima je pisalo: 7 konja ili 40 vojnika, a nas su smeštali po 200 ljudi u jedan vagon, tako da u njima nije bilo mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje.  Nije bilo ni dovoljno vazduha, a o vodi i hrani i da ne govorimo" - svedoči Žarko Vidović.

Na tom putu Srbe su osim straha i neizvesnosti pratila i pitanja: Kuda nas vode i gde ćemo završiti?

U tim vozovima smrti koji su išli za Jasenovac, u jednom trenutku rodila se pesma "Đurđevdan" koja se najpre zaorila iz grla jednog mladića, člana Kulturno-umetničkog društva "Sloga" iz Sarajeva, a onda se ta pesma lančano počela širiti od usta do usta, od vagona do vagona.

Ustaški odgovor na tu pesmu vrlo brzo je stigao. Svi prozori na vagonima su zatvoreni, tako da u njima gotovo da nije bilo više vazduha pa su mnogi Srbi ugušeni i pre nego što su stigli do Slavonskog Broda gde su presedali u druge vagone koji su put ka Jasenovcu nastavili prugom širokog koloseka.

Pesma "Đurđevdan", koju je pre gotovo tri decenije obradio Goran Bregović je pesma tuge i bola, nastala u ljudskoj nemoći i očaju, ali i ponosu i prkosu sarajevskih Srba koji su vozovima smrti  na Đurđevdan 1942. godine transportovani za Jasenovac, odakle se vratio tek svaki deseti Srbin od njih 3.000 koliko ih je odvedeno tog 6. maja iz Sarajeva za Jasenovac.