Drugi vek: Slobodan Šijan

Početkom osamdesetih godina prošlog veka Slobodan Šijan je u analima srpske i bivše jugoslovenske kinematografije. Publika je u bioskopima uživala u njegovim filmovima KO TO TAMO PEVA, MARATONCI TRČE POČASNI KRUG, KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN OD IDIOTA, DAVITELj PROTIV DAVITELjA, a povodom stogodišnjice filmske umetnosti, Akademija za filmsku umetnost i nauku je KO TO TAMO PEVA proglasila za naš najbolji film.

Međutim, autor koji je imao jedan od najboljih početaka u istoriji našeg filma, nije nastavio tako silovito kao na početku karijere i posle petog filma TAJNA MANASTIRSKE RAKIJE (1988) punih petnaest godina je čekao na snimanje novog filma, tako da je nastavio opus tek u 21. veku kada je režirao dva filma: SIROTI MALI HRČKI (2003) i S.O.S - SPASITE NAŠE DUŠE (2007) koji nisu ponovili uspeh njegovih ranih radova.

Ali Slobodan Šijan je opstao u našoj filmskoj umetnosti kao izuzetno značajna pojava čije se ime izgovara sa istinskiim poštovanjem. A kako sada vidi vreme u kome je stvorio svoje najuspešnije filmove, protiv čega se i kako borio i kakav je beleg nosio, govori u emisiji DRUGI VEK u kojoj između ostalog otkriva zašto se nikada nije osećao kao deo jugoslovenskog filma i kako su se njegovi najpoznatiji filmovi u inostranstvu iščitavali drugačije nego kod kuće.

Urednik i autor emisije je Nebojša Popović a reditelj je Vladimir Momčilović.