Pravda je odsutna

Četrnaest ubistava, dva silovanja, bestijalno čerečenje i komadanje ljudskih tela, kanibalistička gozba... Ovo bi moglo da zvuči kao svakodnevna, udarna vest u svim medijima, diljem zemljinog šara. Ali, nije! I ne samo zbog toga što te vesti, ne retko, zvuče još strašnije i grozomornije. Ovo je, naime, krvavi bilans najkrvavije Šekspirove tragedije Tit Andronik, čiji zaplet implicira drevno pravilo: oko za oko, zub za zub, osveta za osvetu. Predstava je od nedavno na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Andraša Urbana.

Ali, šta u vremenu sveopšte pornografije smrti i nasilja, u medijima i svakodnevnom životu, savremenom gledaocu, koji nije žitelj ni antičke Grčke ni elizabetanske Engleske, znače scene krvavih obračuna koje se eksplicitno, ili u stilizovanoj formi, prikazuju u pozorištu, a s obzirom na to da smo na televiziji videli fotografije bezočnih prizora sakaćenja i čerečenja ljudi u obračunu dve bande kriminalaca? Pitanje je sad: da li takve scene u pozorištu treba da izazovu katarzu i pročišćenje od takvih afekata i grozota ili pak da mapiraju svakodnevicu koja se pred televizorom prati uz piće i mezetluk? O tome govore Goran Šušljik i Jovana Belović koji igraju glavne uloge u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Ako su u institucionalnim pozorištima, ili pozorištima takozvanog glavnog toka, prošle godine bile u modi, između ostalog, i najkrvavije Šekspirove tragedije (Ričard treći, Magbet i Tit Andronik) šta se igra na takozvanoj alternativnoj, nezavisnoj sceni? Da li ona postoji, koliko je vidljiva, kako se finansira i opstaje, najzad da li je uopšte treba nazivati alternativnom i nezavisnom? O ovim temama govore Dijana Milošević (Dah teatar) i Milena Bogavac (Reflektor teatar).

Autor i urednik serijala je Slobodan Savić