Umetnost prostora - Venecija

Završna emisija ciklusa Vrli novi svet na naše oči pripada neponovljivom italijanskom gradu, dragulju naše civilizacije - Veneciji. Opterećena vekovima svoje istorije, turistima koji su je u 20. veku pregazili, emocijama, lepotom, uspomenama i kruzerima sa po 4.000 putnika svaki, Venecija intenzivno tone u muljevito tlo lagune u koju je nasađena. Lepota je prolazna, rekli bi cinici. Lepota nikad ne umire, odgovoriće optimisti. U decenijama koje dolaze, pod klimatskim i inim promenama, videćemo šta će o tome reći - more.

Pišući maestralnu poemu našeg jezika, Santa Maria della Salute, srpski klasik Laza Kostić pesmu otpočinje zagonetnim stihovima Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor. Kao mlad, naime, Laza Kostić je u svojim pesmama bio ogorčen na Italijane koji su, posle epidemije kuge u 17. veku, sekli po slovenskim krajevima šumu zarad građe za šipove koje će potom pobiti u mulj lagune da bi stvorili temelje za gradnju crkve Svete Gospe od Zdravlja. Proći će mnogo godina, umreće njegova Lenka, i pesnik će, pred svoju smrt, napisati pokajničku ljubavnu poemu u kojoj moli Bogorodicu za oprost što je njenu prelepu crkvu krivio za seču. Borovi nisu bolje mogli biti upotrebljeni, konstatuje Kostić.

U muljevito tlo venecijanske lagune pobodeno je, dakle, počev od 9. veka, preko 10 miliona stabala koja su, prolazeći kroz mulj, doprla do glinenog sloja tla i tako dala osnov za gradnju onoga što će do danas biti znano kao univerzalni pojam neobjašnjive lepote na Zemljinom licu - Venecije.

Učesnici ove emisije, arhitekte, inženjeri, istoričari umetnosti... obrazlažu tu neverovatnu gradnju i uvode nas u aktuelni trenutak Venecije, u kome je sada površina mora za 24 cm viša od onog dana kad je Venecija začeta kao urbano naselje, a da se, po sadašnjem tempu, nivo vode do kraja veka očekuje na 60 cm od početne kote. Potonuće Venecije čini se sve izvesnijim. I nikoga od nas sada živih ne može da amnestira od odgovornosti to što kad se začuje poslednje bloć! slavnog grada - više nećemo biti živi. Potonuće Venecije naše je delo.

Emisija i čitav ciklus završavaju se sekvencom o izgradnji milijardama evra teške brane koja je trebalo da zadrži nadolazak vode i koja bi bila pokretna, podizala bi se kad more krene na gore, ali čiji završetak još nije na vidiku. Na još jedan način naša generacija ugrožava plemenitost krhkog grada. Usto, inženjer učesnik ove emisije tvrdi da samo brana ne može biti rešenje bez ogromnih ulaganja u održavanje Venecije unutar brane...

Teško je zamisliti ovaj svet bez Venecije; u svesti svetske populacije ona stoji kao svetionik Lepote koji se, uprkos svemu, uzdigao iz mulja. Venecija je poslednji reper našeg sveta koji nestaje na naše oči.

Urednik stranog programa iz kulture i autor ciklusa: Bojan Bosiljčić