Kulturna baština Srbije: Kosovski vez

Zato su u skladu sa uputstvima Uneska za primenu Konvencije o zaštiti nematerijalne kulturne baštine uspostavljene osnove sistema zaštite i očuvanja nematerijalnog kulturnog nasleđa u Republici Srbiji. Formirana je nacionalna mreža za zaštitu nematerijalnog nasleđa, odnosno Nacionalni komitet, Komisija za upis u nacionalni registar, Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu i sedam regionalnih koordinatora. Kao rezultat toga pripremljena je i formirana lista koja, za sada, ima 31 element. Svi ti elementi ispunili su uslove iz procedure za upis na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije.

Jedan od možda, najznačajnijih elemenata sa nacionalne liste je kosovski vez.

Pod kosovskim vezom podrazumeva se deo likovnog narodnog stvaralaštva koji je izrađivan na različitim tekstilnim materijalima. Karakteristike kosovskog veza određene su još u srednjovekovnoj Srbiji, ali poreklo određenih ornamenata seže u daleku prošlost koptske kulture koji su preko Vizantije doprli do naših krajeva. Kao moćna država Srbija je u to vreme održavala žive trgovačke veze sa mediteranskim državama, a pogotovo tesne kulturne veze sa Vizantijom. Svi ti uticaji doprineli su da se na srpskom kraljevskom dvoru i na dvorovima srpske vlastele neguje i razvija kosovski vez do umetničkog savršenstva.

Jednu od prvih i uglednih škola kosovskog veza na srpskom vladarskom dvoru držala je žena Uroša Prvog, kraljica Jelena Anžujska, majka potonjih vladara Dragutina i Milutina. Polaznice ove škole bile su mlade žene i devojke iz srpskih vlastelinskih porodica. Pored umetničkog veza tu su se upoznavale i sa drugim umetničkim veštinama i učile manire lepog ponašanja.

Kraljica Simonida, žena srpskog kralja Milutina, iako veoma mlada, takođe je držala na svome dvoru školu umetničkog kosovskog veza. U srednjovekovnoj Srbiji to je bila privilegija vlastelinskih žena i kđeri, s obzirom na to da su i materijali kojima se vezlo i na kojima se vezlo bili skupi, uveženi iz dalekih, često prekomorskih zemalja. One su ipak morale biti i nadarene za ovakvu vrstu rada, te su pored poznatih motiva unosile u svoju umetnost i deo svoje duše i mašte.

Osim na dvorovima kosovski vez je negovan i u mnogim manastirima. Monahinja Jefimija, pesnikinja i umetnica kosovskog veza ostavila je poklenjima svedočanstva svog raskošnog talenta u vidu vezenog pokrova za mošti svetog Kneza Lazara i stihove Pohvale Knezu Lazaru.

Posle Kosovskog boja na vezenim predmetima unose se i neki novi ornamenti. To je, pre svega kosovski božur, koji se kao simbol kosovskog stradanja i kosovskog mita održao do danas, potom simbolični motiv suze oivičene crnim svilenim ili pamučnim koncem.

Padom Srpske Despotovine zamire i kulturni život u pokorenoj Srbiji. Nastaje vreme mraka i stradanja pod otomanskom vlašću.

Dve velike seobe Srba krajem 17. i početkom 18. veka javljaju se kao posledica strašnog terora nad srpskim življem. Pored ostlog što se moglo poneti na dug i neizvestan put na sever, Srbi su u škrinjama poneli i komade sačuvanog kosovskog veza.

Kosovski vez u 19. veku u današnjoj Vojvodini i u srpskim sredinama u celoj Panonskoj niziji doživljava novi procvat u okviru mnogih udruženja, ali i kao redovan školski predmet za žensku omladinu.

Danas kosovski vez zauzima prestižno mesto na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Zahvaljujući novoosnovanim udruženjima koja negugju ovu lepu veštinu - umetnost, kosovski vez zadovoljava i važan kriterijum održivosti. Takođe, mnogi stručnjaci - etnolozi, poštovaoci i ljubitelji ove umetnosti uz pomoć savremenih načina komunikacije omogućuju izlazak kosovskog veza iz prostora muzeja, njegovo predstavljanje i van granica naše zemlje i pripremanje puta za mesto kosovskog veza na listi svetske nematerijalne kulturne baštine.

Autor emisije Milica Bajić Đogo, snimatelj Aleksandar Stipić, montažer Milan Radičević, režija Lela Janić i Milica Bajić Đogo.