Jedno posle podne provela sam sa dr Vladimirom Kovčinom, onkologom, u zelenilu Hajd Parka u Beogradu, daleko od bolnica, čekaonica i saznala kako kao dugogodišnji stručnjak izlazi na kraj sa samim sobom pri svakodnevnom suočavanju sa pacijentima kojima izriče dijagnozu i kaže im da imaju rak. On je lekar koji izbegava da pacijentima govori o prognozama bolesti - ako to i učini, to nikada nije na početku, jer pacijent prvo što pita je budućnost i razvoj bolesti. Da li je svestan nekada svojih sudbonosnih predviđanja?

Kako jedan lekar onkolog izlazi na kraj kada se suoči sa pacijentom kome treba da saopšti da ima rak? Kao lekar nikada nije sakrio dijagnozu i uvek je bio jasan kada je tu dijagnozu saopštavao pacijentu.

Kako izlazi na kraj sa stresom svakodnevnog suočavanja sa vrlo delikatnim nalazima, iako današnja medicina ima bolja rešenja za izlečenje. Šta mu je bilo do sada najteže? Koliko pamti slučajeve?

Autor Mira Adanja Polak