Život i standardi: Velika Hoča i Orahovac

Susret sa istorijom i tradicijom retko gde je toliko istinit i duboko emotivan kao u Velikoj Hoči. To je naročito uočljivo u vreme velikih pravoslavnih praznika.

Meštani ovog sela, čuvenog po vinogorju, opstali su u svojoj Hoči i u najtežim vremenima, postajući simbol srpskog istrajavanja na ovom prostoru. Teške su bile prethodne decenije.

Vaskršnji Veliki petak je dan kada ne zvone crkvena zvona. U molitvi i postu čeka se najveći hrišćanski praznik.

Uoči Vaskrsa i u Velikoj Hoči simbolično se farbaju jaja, ali su u ovom kraju sva crvene boje sa originalnim crtežima, tako da su kroz vreme postala jedno od hočanskih obeležja.

Na prvi pogled sve deluje skladno, ušuškano, pitomo, svaka kuća ovde je svojevrstan spomenik vekovnog prisustva srpskog naroda, graditeljskog nasleđa, tradicije i kulture. Ipak, slobodno kretanje svedeno je na krug od oko petsto metara. Tokom ratnih godina, stanovnici ovoga kraja preživeli su torturu, kidnapovanja, mučenja, mnogi su ostali bez najbližih. Trude se da odagnaju gorka sećanja, pa retko o tome i pričaju.

U obližnjem Orahovcu, Srbima je još teže. Manje ih je, posle 1999. godine, povukli su se u gornju mahalu, kreću se u nekoliko ulica oko crkve, koja je centar njihovog okupljanja. O Vaskršnjim običajima, očuvanju tradicije ali i o nedaćama sa kojima se i dalje suočavaju govore žitelji ovoga kraja, Srbi, ali i malobrojni Albanci koji poslom dolaze u Veliku Hoču. Čuvaju trdiciju, svetinje i opstaju u mestu u kome kao da je vreme stalo.

Autorka i urednica: Tatjana Manojlović
Snimatelj: Vladan Jovanović
Montaža: Vladimir Krstić
Realizatorka: Slavica Živković