Trezor

Istorijat Ninovih nagrada - Ninova nagrada kritike za roman godine dodeljuje se od 1954. godine, u tom periodu dobili su je naši najeminentniji pisci: Dobrica Ćosić, Radomir Konstantinović, Branko Ćo­pić, Meša Selimović, Miroslav Krleža, Bora Ćosić, Borislav Pekić, Miloš Crnjanski, Danilo Kiš, Oskar Davičo, Ži­vojin Pavlović i mnogi drugi. Mirko Kovač dobio je 1978. Ninovu nagradu za roman godine.

Ni­nova nagrada za publicistiku "Dimitrije Tucović" ustanovljena je 1975. godine povodom dvostrukog jubileja: 40 go­dina od pokretanja Nina (1935) i 25 godina od posleratnog izlaženja Nina (1950). Prvih godina dobitnici su uglavnom bili političari (prvi dobitnik bio je Edvard Kardelj), ali prekretnica je nastala kada je 1981. nagradu za pub­licistiku dobio Gojko Nikoliš za memoare Korjen, stablo, pavetina. Od tada je za nagradu konkurisala prava pub­licistika, čak svake godine 70-150 naslova i na neki način je postala konkurencija nagradi za roman godine. Mirko Kovač dobio je 1987. Ninovu nagradu za publicistiku. Po­četkom devedesetih nagrada je iz nepoznatih razloga ustupljena "Politici" i prva nagrada nazvana "Slobodan Jo­va­no­vić" dodeljuje se Vasiliju Krestiću.

** Premijerno emitovano 04.06.2002, Redakcija za istoriografiju

Sin Aleksa, Rođaci, 2. ep. - Priča o ocu koji zajedno sa rođacima isuviše veruje u sina. Iz kritike: "Tačno je da humor,  kao najviši oblik komike, podrazumeva i izvesnu primesu bola. Rođaci Mirka Kovača svrstani su u humorističke emisije. Epizoda Sin Aleksa, međutim nosi u sebi komiku i bol u obrnutoj srazmeri. Pre bi se mogla nazvati bolna priča sa izvesnom primesom komike, što je u svakom slučaju ne opredeljuje među - humorističke. U ovoj prvoj pravoj emisiji serije (posle uvodne u kojoj je pisac izneo svoju teoriju o "rođaštvu") osnovni zaplet dat je kroz odnos oca i sina, dakle najužeg porodičnog odnosa, dok su rođaci u pravom smislu te reči, kao sporedni dodatak u drugom planu, nebitni za dramaturški zaplet. Možda je pisac namerno odnos između sina i oca sveo na - rođački. Onda bi se već to moglo prihvatiti jedino kao "crni humor", ali u tom smislu i režijom obraditi. Zdravko Šotra je uopšte ponovo pokazao pomanjkanje sluha za komično. Njegova režija je suvoparna, bez nijansiranja i prema tome bez priprema za šaljive akcente. Muzika kojom se obilato služi kao zvučnom kulisom više odmaže, jer je veštački dodata, niti izranja niti se sliva u atmosferu, koja uostalom jedva postoji. U takvim okolnostima glumci se snalaze kako znaju i umeju. Zoran Radmilović snagom svog talenta i svoje izuzetne glumačke ličnosti, varira tip lažova, nekakvog savremenog Minhauzena. Kroz njegov lik Kovač karikira današnje trkače za lakim zaradama, koji se rečima razbacuju novcem da bi posle svega pokrali rođenog oca. Dragutin Dobričanin bio je ovog puta taj nesrećni otac." (Olga Božičković, "Politika", 21. januar 1970)

** Uloge: Dragutin Dobričanin (Mihailo), Zoran Radmilović (Aleksa), Predrag Laković (profesor), Branko Milenković (Aćim), Ljiljana Jovanović (Koka)

** Slika Irena Milošević, svetlo Jovan Necić, mikroman Mihajlo Džabić, snimatelj zvuka Miloš Ljucović, video mikser Branka Kostić, magnetoskop Rihard  Klajn, tehn. vođstvo ing. Aleksandar Zaborski, organizator Slobodan Đorđević, muz.saradnik Jasna Šotra, kostimograf Zorica Ružić, scenograf Dora Dušanović, kamermani Aleksandar Radosavljević, Aleksandar Ribić, Slobodan Obradović; sekretarica režije Milana Stojanović, asistent režije Božidar Matković, reditelj Zdravko Šotra

** Premijerno emitovano 18.01.1970, Redakcija humorističkog programa, urednik Miodrag Marinković; reprizirano 25.06.2002. u "Trezoru"