Trag u prostoru: Čuvari vremena prošlog

Nešto kasnije, 1877.godine zabeleženo je da je trgovaca drvenom građom ili japijom, kako se tada govorilo, u Bajinoj Bašti bilo 36.

Više od jednog veka reka Drina je bila najpoznatija splavarska reka. Tek izgradnjom Drinskih hidroelektrana, pre nešto manje od pet decenija, splavari su morali zauvek da napuste ovu ćudljivu reku i da potraže druga zanimanja. Gotovo sto godina su suvereno vladali brzacima, a veštinom upravljanja splavovima i hrabrošću izazivali su divljenje. O njima se pričalo s poštovanjem, a te priče su prerastale u legende. "Za mene je Drina najmilija, a splav mi je kuća i avlija", s ushićenjem je jedan od starih splavara Bogdan Baštovanović pevao o splavarskom životu i ostavio svoja i sećanja svojih kolega u knjizi "Sto godina splavarenja na Drini".

Danas je malo onih koji mogu da posvedoče o tim vremenima prošlim. Prvi splavari su slabo poznavali Drinu, pa su se pre polaska na put opraštali od rodbine kao da polaze u rat. Svaki splavar je imao splavarsku knjižicu, koja je porodici garantovala da će u slučaju kakve nesreće dobiti splavarsku penziju. Od 1878.god. Drina postaje granica između Srbije u Austro-Ugarske pa je svaki splavar morao imati pasoš i samo u slučaju neke nezgode mogao je svoj splav privezati za bosanski obalu Drine i nije se smeo udaljavato od obale više od 12 koraka, koliko je bio dugačak konopac za vezivanje, a čak nisu smeli ni da razgovaraju sa meštanma iz Bosne. Drina je bila goropadna i strašna, divlja, s mnogo bukova i podvodnih stena. Posebna opasnost po splavare bile su vodenice na Drini i Savi. Samo u 1931. godini od Bajine Bašte do Savske Rače bilo ih je 53.

Autor i urednik, Milica Barjaktarević

Snimatelj, Božidar Loos