U Srbiji se jede kazahstanski pasulj, kineski beli luk i austrijski crni, italijanske jabuke, brazilska jagnjetina, vijetnamski som, makedonski paradajz i krastavci, pa čak smo počeli da uvozimo i malinu, po kojoj smo poznati u svetu.

U proizvodnji tehnike zaostajemo iz objektivnih razloga, kao i ostatak sveta pred naletom azijske robe. Odavno ne proizvodimo televizore, belu tehniku, a umesto domaćih automobila, nacionalna klasa je po licenci "Fijata".

Domaće građevinske firme, koje su radile širom sveta, gube tendere, jer ne mogu da ispune uslove. Kinezi nam grade mostove, a Austrijanci puteve. Za naše je rezervisano mesto podizvođača.

Da li je moguće sa takvim stanjem ostvariti ekonomski razvoj i obezbediti zaposlenost? Da li je to sudbina koju je globalizacija nametnula Srbiji ili smo se i mi potrudili da zaostanemo?

U emisiji Da Možda Ne, Olivere Kovačević, govore:

Miloš Bugarin, predsednik Privredne komore Srbije,

Dragoljub Vukadinović, predsednik kompanije "Metalac" u Gornjem Milanovcu,

Miodrag Zec, ekonomista,

Aleksandar Miloradović, savetnik u SIEPA-i (Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza),

Zoran Ilić, autor projekta Vrhunski srpski proizvod,

Goran Papović, predsednik Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine.

Objavljujemo istraživanja javnog mnjenja, koje je specijalno za ovu emisiju uradio Istraživački centar RTS-a.