branko mijatovic [neregistrovani]
majstore
bravo imenjace.svaka ti je emisija pun pogodak.samo tako nastavi da na televiziji ima da se vidi nesto i edukativno.bravo
anonymous [neregistrovani]
poruka
Poštovani g.Branko
Kao prvo želim da pohvalim vaš rad i emisiju Kvadratura kruga koju vodite.Dosadašnji prilozi u emisijama su zaista bili predivni.Samo tako nastavite .
Imama jedan predlog ako ste u mogućnosti da snimite jedan prilog o manastiru Blagoveštenje Rudničkom i njegovoj nastojateljici igumaniji Mihaili Kneževič koja evo vise od šezdeset godina upravlja ovim manastirom bez dana prekida , i danas iako u dubokoj starosti sama docekuje i služi manastirske goste , brine o ekonomiji , crkvi manastirskom tipiku . Mati je duhovno čedo velike Ruske Podvižnice igumanije Marije Doktorovne(1896-1978) .
Igumanija mati Mihaila (Knežević), rođena je u selu Vitkovu kod Aleksandrovca, u župskom kraju Srbija 11. jula 1915. godine. Njeno kršteno ime je bilo Ratimirka. Otac joj se zvao Teodor, a majka Malina. Sestra je od strica arhimandritu studeničkom Julijanu. Posle njegovog, kao dečaka odlaska u manastir 1930. godine, i kod nje se pojavljuje želja za manastirom. Tako se Ratimirka, kao devojka od 15godina, odlučuje za odlazak u manastir Divljane kod poznate igumanije Diodore -
Svetog Kirika i Julite kod Caribroda, kada je sa svojim sestrinstvom (dvadeset ruskih monahinja iz Rusije, odnosno Besarabije u Rumuniji) iz manastira Žabke došla u ovaj manastir. Veliku shimu i novo ime Marija primila je u manastiru Blagoveštenju Stagarskom. Po rečima mati Mihaile, primila je za vreme Informbiroa 1948-1949, kada je Tito kao predsednik države i komunističke partije naredio da svi Rusi koji, boraveći u Jugoslaviji, nisu primili njeno državljanstvo, moraju odmah da napuste zemlju. Tako je i shi-igumanija Marija (Diodora) 1949-1950. g. sa svojim ruskim sestrama monahinjama bila transportovana u Albaniju.
Za to rusko žensko monaštvo bitno je vezan i život mati Mihaile, igumanije manastira Blagoveštenja. O ženskom manastiru i monahinjama Ruskinjama u Manastiru Divljane, kojim je kao nastojateljica rukovodila igumanija Diodora, mnogo se govorilo sa pohvalom. Očigledno je da se u prethodnom manastiru Sv. Kirika i Julite nisu mogli dugo zadržati, jer je to mali manastir za veliko sestrinstvo koje je imala mati Diodora. Kada su prešle u manastir Divljane, gde su uslovi i ekonomija mnogo povoljniji za monaški život, igumanija Diodora je za kratko vreme okupila veliki broj devojaka Srpkinja. Tako je broj njenog sestrinstva od monahinja i iskušenica dostizao i do 72 sestre. Tada su pod njenom upravom bili i manastiri Temska i Sveti Stefan. U to vreme, 1935. godine, u manastir Divljane je došla i mlada devojka Ratimirka (mati Mihaila) iz Vitkova, puna vere, pobožnosti, da služi Gospodu Hristu. Predala je sebe na duhovno rukovođenje iskusnoj u duhovnom životu igumaniji Diodori, da je ona kao duhovna majka vodi i njome rukovodi. Tada je mati Diodora najverovatnije i primila igumanijski čin. Iz manastira Divljana, igumanija Diodora, mati Mihaila, odnosno Ratomirka, i još 40 sestara prešli su 1937. godine sa dva duhovnika u Makedoniju, u manastir Svetu Prečistu kod Kičeva. Razlozi za ovaj odlazak ostali su nepoznati. U to se vreme vladika Nikolaj vratio iz Makedonije u Žičku eparhiju, a za njim je pošlo više monaha i monahinja. U manastiru Svete Prečiste 1937. godine sestra Ratomirka je primila rasoforni monaški čin i monaško ime Marina sa blagoslovom Mitropolita skopskog Josifa.
Tamo su igumanija Diodora i sve sestre ostale do 1943. godine. Zatim su sve otuda došle u Srbiju, u stragarski manastir Blagoveštenje u Beogradskoj arhiepiskopiji.
Pravoslavni monaški ispit
U to vreme mati Diodora, sa svojim bogatim monaškim iskustvom u podvigu i molitvi, nadajući se da će sa sestrama ostati duže u tom planinama ograđenom, tihom i najpovoljnijem za monaški život manastiru, odlučuje se i prima veliku shimu i novo velikoshimničko monaško ime Marija. Ali taj njen molitveni monaški mir nije dugo trajao. Suočena sa naredbom komunističke vlasti da mora primiti jugoslovensko državljanstvo ili da odmah napusti Jugoslaviju, ona je sa bolom izabrala ovo drugo. Nije mogla da shvati takvo nasilje koje zahteva da se ona sa sestrama odrekne državljanstva i svoje ruske otaxbine, i u njoj svog mučeničkog naroda, patrijarha, golgotski raspete Crkve i tolikih svetinja i svetitelja. To je za nju bio strašan rodoljubivi i hrišćanski pravoslavni monaški ispit. Zato pristaje zajedno sa ostalim Ruskinjama sestrama da budu ponovo prognane, kao što su bile prognane i iz Besarabije. Proterala ih je jugoslovenska milicija u Albaniju, zajedno sa jednim njihovim duhovnikom. Drugi duhovnik, jeromonah Nikon, umro je pre toga u Blagoveštenju.
Posle odlaska shi-igumanije Marije sa svojim sestrama Ruskinjama, u manastiru Blagoveštenju ostala je samo mati Mihaila sa četiri sestre. Već 1950. godine primila je monaški postrig sa malom shimom i monaško ime Mihaila. Na njih pet pao je veliki teret; pored monaškog pravila i bogosluženja očekivali su ih mnogi poslovi. No, prvih dana po odlasku Ruskinja najveći su bol i teškoću imale, pogotovu mati Mihaila, zbog rastanka sa svojom duhovnom majkom shi-igumanijom Marijom, koja je imala veliko duhovno iskustvo.
Za mlade monahe i monahinje manja je opasnost i teškoća nestanak ili smrt roditelja od opasnosti i teškoće nestanka ili smrti duhovnog oca ili majke. Mnogim životnim problemima dovedeni su u dilemu da ne znaju šta da čine. Tako se desilo i sa mati Mihailom i sa njenim preostalim, nedovoljno iskusnim sestrama. Obnova manastir tek započeta, od njih se očekuje mnogo, a njih ostalo svega pet.
Od 1947. godine manastir Blagoveštenje izuzima se iz Beogradske arhiepiskopije i potpada u novoosnovanu Šumadijsku eparhiju. Prvi šumadijski episkop Valerijan postavlja mati Mihailu za igumaniju toga manastira.
Arhimandrit J.Radosavljevic Pravoslavlje
Obnova manastira
Iako ispunjena bolom i tugom zbog odlaska shi-igumanije Marije i ruskih sestara, ona požrtvovano, kako je naučila od svoje duhovne majke, pribira svu snagu sa svojim malenim sestrinstvom da nastave obnovu i, onoliko koliko je to moguće, normalizuju život u manastiru. Pomoću Božjom, njihovim požrtvovanim trudom i ljubavlju prema svojoj velikoj svetinji, one mnogo uspevaju. Omela ih je samo privremena bolest mati Mihaile, koja je bila posledica njene velike tuge zbog odlaska u progonstvo njene duhovne majke i gotovo svih sestara. O toj njenoj bolesti i isceljenju kao čudesnom događaju ona je oćutala, ali sestre njene pričajući rekoše i potvrdiše da se ona razbolela od velike tuge za tim sestrama i igumanijom Diodorom, to jest shi-igumanijom Marijom. Prosto je od bola prepukla, počela je da pljuje krv. Svi lekari koji su je pregledali, konstatovali su da je dobila tuberkulozu i da neće moći dugo izdržati. Ona se sva predala Bogu i usrdnoj molitvi, zato se nije mnogo brinula za sebe koliko je neizmerno žalila odlazak čestitih sestara i shi-igumanije Marije. Ona se više tada molila Bogu za njih nego za sebe.
U to vreme još nije bilo streptomicina i drugih lekova protiv tuberkuloze. Trebalo je da uzima jaču i dijetalniju hranu koja odgovara toj opakoj bolesti. No mati Mihaila ni to nije htela. Nije htela da posebnom nekom hranom zapostavlja sestre. Ali je, izgleda, htela da molitvama i postom podražava svoju duhovnu majku shi-igumaniju Mariju, kojoj se za molitvenu pomoć preporučivala. Zato se ona za sve vreme te njene bolesti, slično njenoj duhovnoj majci, hranila samo koprivama, nekim zeljem i voćem. Mleka i drugih mlečnih proizvoda nisu imali, jer nisu imali ni krava.
Čudotvorno isceljenje
Tako se mati Mihaila za kratko vreme potpuno iscelila od tuberkuloze, da su se svi lekari koji su je pregledali i lečili, zadivili.
Posle isceljenja, mati Mihaila je sa više volje, molitve i ljubavi, nastavila sveto delo na obnovi svoga manastira. Trudila se da ga obnovi i materijalno i duhovno. Prvo, sestrinstvo se moralo potruditi da manastir dovede u dobro materijalno stanje, a zatim su se potrudile i na skupljanju novih sestara. Božjom pomoću, njihovim neprestanim trudom, i zauzimanjem Zavoda i naroda postiglo se bolje nego što bi iko mogao očekivati.
Kad jedna sveta, pred Bogom čista duša, zaždi i razbukti sveću svoje duhovnosti, onda se mnogi koji žele te svetlosti okupljaju oko nje. To bude velika blagodat i milost Božja za sve. Tako je i mati igumanija Mihaila, upalivši svoj svetilnik na razgorenom duhovno iskustvenom žišku i podvizima čudesne Hristove podvižnice svoje duhovne majke mati Marije (Diodore), svojim životom i dugogodišnjim molitvenim podvizima u Hristovoj ljubavi služeći svetlila svima u manastiru. Ta njena ljubav, vera i djela učvrstili su u monaškom životu to malo sestrinstvo koje se sada trostruko umnožilo i zasijalo jevanđeoskom svetlošću i životom.
Sada je manastir Blagoveštenje jedan od najuređenijih manastira u Šumadijskoj eparhiji. Igumanija mati Mihaila i sada, kao mudra duhovna starica , aktivno vodi svoj manastir i sestrinstvo materijalnom i duhovnom unapređenju. Manastirske goste ona najčešće sama poslužuje i služi, i na taj način postaje živi primer sestrinstvu u služenju, a ne samo u zapovedanju.
Knjige o mati Mihaili
O duhovnoj majci mati Mihaile Diodori ili shi-igumaniji Mariji moglo bi se mnogo pisati. Ali o njoj postoji već napisana knjiga pod nazivom Velika podvižnica našeg vremena - matuška shi-igumanija Marija.
Ona je delimično sama o sebi pisala malu autobiografiju u vidu pisama svom duhovnom ocu Parteniju, episkopu Nevkijskom. Drugi deo napisao je i dopunio Gavril Dinev, arhiepiskop makariopoljski iz Bugarske (15/28. januara 1958).
Na više mesta u toj knjizi o podvižnici shi-igumaniji Mariji, - u svetu je imala kršteno ime Lidija - može se primetiti da je ona prećutkivala mnogo toga o sebi. Tako se tu oseća kao mala zagonetna praznina. Ovo kažemo i zbog toga što izgleda da mati Mihaila više zna od napisanog u toj knjizi o shi-igumaniji Mariji. Ali, i ona kao da to prećutkuje. Izgleda da mati Mihaila, po svom oskudnom pričanju, povezuje svoju igumaniju i duhovnu majku sa carskom porodicom ili familijom ruskog cara Nikolaja Drugog, možda jedinog preživelog člana u osveti boljševika, o čemu, nažalost, nema drugih podataka.
Komunisti oduzeli 650 hektara šume
Komunisti su i manastiru Blagoveštenje oduzeli 650 hektara šume. I Fabrika u Stragarima je na manastirskoj je zemlji. Daleke 1945. u manastir je stigla igumanija Mihaela. Sve je bilo urušeno, skoro ničeg nije bilo, samo crkva zatrpana do polovine. Vinograd skoro uništen i osušen. Još se pepeo nije ni ohladio. Trebalo je skoro šest meseci da se bar jedna prostorija osposobi za stanovanje. Igumanija je tada živela u selu.
Danas je manastir Blagoveštenje jedan od najlepših u celoj zemlji srpskoj. Igumanija Mihaela ne da da joj se ime pomene i da se zasluge za veliki posao koji je urađen za ovih šest decenija njoj pripišu. U manastiru je živo, a među monahinjama je i jedna iz Amerike. Dug je spisak onih koji su kao komunistički funkcioneri dolazili u manastir, krstili decu ili se tajno venčavali. Nisu smeli da dođu danju, pa se šapuće da zbog toga manastir odavno ima struju. U manastir dolaze sada i mladi i stari, iz Beograda, Aranđelovca, Kragujevca.
uнапред ѕахвални
anonymous [neregistrovani]
Pohvala
Emisija je super.Nema puno takvih...
vukašin [neregistrovani]
Kvadratura kruga
poštovani vaša emisija je jedna od najbolojih i samo tako nastavite. vaš gledalac?
M.M [neregistrovani]
Pečat
Poštovani gospodine Stankoviću dirnula me je priča o ljubavi Pavla i Jule o kojoj sam nešto znala ali ne baš ovo što ste prikazali.Priča je teška i potresna,želim da vam odam lično priznanje što ste uspeli da napravite sjajnu priču bez suvišne patetike a da ona ostavlja dubok trag u ljudskom srcu i izaziva nas da sebi sami postavimo mnoga pitanja.Puno Vas pozdravljam i ekipu Kvadrature kruga.
anonymous [neregistrovani]
Milos Lazarevic
Narode moj,
kakvi smo mi to ljudi postali da nas tako malo dodiruju sudbine ove dece? Pa zar ne možemo bar malo da im olakšamo detinjstvo, zar ne možemo da malo "otkinemo" od svoje dece ili kučića. Gde je nestala solidarnost, čestitost i čovekoljublje srpskog naroda. Od nas bi se postideli naši velikani i odrekli nas se. A i treba!
SIMPATIJA [neregistrovani]
bravo
bravo!autorski jedna od najacih emisija koja ce se dugo pamtiti i pamti se po Vasem trudu i radu...
anonymous [neregistrovani]
Predlog
Gospodine Branko, emisija Vam je sjajna. Lepo je to sto imate razumevanja za ljude kojima je topla rec i paznja najpotrebnija. Vidim da obilazite veoma zabacena i zaboravljena mesta. Zelela bi samo da Vam predlozim ukoliko ste u mogucnosti da posetite krajeve koji su veoma siromasni u opstini Lebane. Tacnije, sela Slisane, Petrovac, Bucumet. Videcete kako su ti ljudi zaboravljeni, kako nemaju puteve, prodavnice, traktore, i uopste kako i od cega zive. Unapred Vam se zahvaljujem.
Dragan [neregistrovani]
Muškarci ne plaču ali...
Poštovani Brako,Vaš prilog o Pavlu i Đuli me je snažno dotako.Mislo sam da su emocije nas muškaraca po pravilu pod kontrolom ili ih uopšte i nema,jer ''šta su žene danas jedna sutra duga''.Prilog me je natera da se zamislim pred sobom i o sebi,da li postoji neka žena zbog koje bih dozvolio da me zveri rastrgnu.Da li sam ja to svet do sada gledao drugim očima?Zaplakao sam priznajem i ne stidim se da to kažem.Ipak postoje žene koje su izuzeci u našim životima samo im to nikada nekažemo ili to uradimo kasno.Hvala Vam od srca za ovaj prilog!
Suzana Dabović [neregistrovani]
Svaka čast!
Branko svaka vama čast na ovoj emisiji koja je koliko vidim uspela da natera jednog muškarca da prizna da je zaplakao,verujte za zemlju Srbiju je ovo nešto veliko!Imate izuzetne priloge u emisijama ali ovo o Pavlu i Đuli je bilo zaista nešto posebno,ako ste i sami primetili sve manje se govori o pravoj i iskrenoj ljubavi,kao da to više i ne postoji.Bilo bi lepo da napravite još takvih orginalnih priloga kao što je bio ovaj.Ljubav je važna najvažnija samo svi sve manje to znaju.Veliki pozdrav za vas!
backi monostor [neregistrovani]
bravo
samo nastavi emisija od bolji pozdrav
Dragan [neregistrovani]
Čuda se događaju
Pročitao sam komantar Suzane Dabović i hteo sa da kažem da je samo gospodin Branko Stanković taj koji uspeva svojim emisijama i prilozima da nam zaista pokaže sve vrednosti ljubavi,ljubavi svih vrsta i uči nas dobroti i čovečnosti a to ni jedan drugi novinar ne radi!Kroz njegove emisije sam shvatio da se čuda događaju ali i to da smo mi ljudi ti koji omogućimo da ona dogode i to najboljim primerom da smo ljudi.Branko da te Bog čuva i ljubav prati zauvek!
d [neregistrovani]
milos lazarevic
gde je tacno to mesto dragosice blizu kog grada
bobo [neregistrovani]
kontakt
Postovani Branko,imam zelju da stupim u kontakt sa tobom.Na koji nacin je to moguce?Zivim u inostranstvu i voleo bih da pomognem ljudima iz tvojih emisija.Molim te da me kontaktiras putem e-maila,pa ako je to moguce da se kasnije cujemo putem telefona.Moja e-mail adresa je bobo1313vr@yahoo.it,veliki pozdrav.
komentari