Љубодраг Димић је шеф Катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, редовни члан САНУ, члан мешовите католичко-православне комисије која се бави историјском улогом Алојзија Степинца у НДХ. Био је на челу Комисије за истину и помирење (2001), аутор је, између осталог, тротомног дела Културна политика Југославије 1918 - 1941, затим Агитпроп култура; Срби и Југославија: простор, друштво и политика; Римокатолички клерикализам у краљевини Југославији 1918-1941 (са Николом Жутићем); Србија у Великом рату (са Миром Радојевић), преко три стотине научних и стручних радова и публикација.
Са академиком Димићем разговарамо о Југославији које више нема, али су остала сећања на земљу у коју су се једни заклињали, док су је други проклињали. Да ли постоји шанса за обнову југословенске идеје, да ли смо 1918. могли боље и паметније, шта нам је нудио тајни Лондонски уговор из 1915, да ли је уједињење могло да не буде централистичко, зашто су Срби били за унитарну државу? То су само неколика питања за Љубодрага Димића, који напомиње да је тешко у Србији бити Србин, а да вас при томе не етикетрају да сте ретроградни, старомодни и заостали. Биће речи и о културној политици у Краљевини Југославији, Мештровићу, Крлежи.
Аутор и уредник: Зорица Пантелић
Монтажер: Облак Јуришин Кауфман
реприза, 28. јун у 00:01 и 08:01
коментари