среда, 29. авг 2018, 18:39
Траг у простору: Градитељи виолина
Називају је краљицом инструмената. Виолина изазива у човеку нешто сто ни један други инструмент не може, нешто изузетно, чаробно и дирљиво... То су Бахова математичка чуда, јецај циганске мелодије, Бетовеново достојанство, пуно бола у Концерту у Ц-дуру. То је Исак Штерн који свира успаванку. То је нешто најближе људском гласу. Ниједан инструмент није обавијен толиким слојевима мита и науке. У нашем лажном, лагодном свету брзе хране узбудљиво је сазнати да стари занат грађења виолина још постоји, а постојање градитеља виолина, у савременом друштву, у којем се ствари купују да би се бациле, једнако је чуду. Написао је Џон Маркезе, амерички публициста, у књизи Градитељ виолина.
У Србији се први градитељи музичких инструмената јављају у другој половини деветнаестог века. Међу првима који су дошли у Београд, давне 1887. године, био је Антон Браун из Сегедина, ученик Фердинанда Хомолке. Око 1890. године, долази и одличан италијански градитељ Фасола, који је прешавши у православље, узео име Влада Тоскановић. Он је изградио једну виолину за шпанског краља Алфонса XIII, једну за персијског шаха, украшену седефом, једну за краља Александра Обреновића и цитру за краљицу Драгу Машин. У Србији ни данас нема школе у којој се учи вештина прављења виолина, али градитеља виолина има, и они настављају традицију започету пре готово век и по на нашим просторима.
Аутор и уредник: Милица Барјактаревић
реприза, 30. август у 02:39 и 10:39
коментари