Портрети: Мића Поповић

У гимназијским данима прекраћених лутања ка себи, као да нека промисао доводи Мићу Поповића Ристи Стијовићу, код кога учи цртање. Након Другог светског рата, који замало да је фатално утицао на нежну младицу касније разбутане крошње једног уметника, иста промисао настањује Поповића у амбијент здраве педагогије и отвореног простора ка догађају уметности, сада крај професора Ивана Табаковића. Током париских и њујоршких дана великог српског сликара сустићиће више никад утољена жеђ ка разгранатим путевима ка сликарству, које ће у Историјама уметности бити тумачено као разноликост жанрова.
У данашњем Портрету, Мића Поповић неће говорити само о томе: његов фокус, ванвременски, готово и са склоношћу ка укидању и простора, потераће Поповића ка теорији сликарства, које ће му опет некако бити тесно зато што суштина наново мора да се преобликује у медијум речи, црте или боје. Зато, пита се Мића Поповић: „Како узбуђење да насликам? А тек очекивање!?", настављајући: „Одрекао сам се последњих година и боје."

Портрет у црно-белом издању из 1971. године.
Аутор: Јовица Аћин

реприза, 13. децембар у 06:15 и 14:15