петак, 11. нов 2016, 16:50
Уметност и успомена: Шемса Гавранкапетановић
Монолог о усамљености и сувишности тежи додиру са другим, дијалогу, а тиме и укидању констатованог стања, замени датог задатим, оног што јесте – оним што се воли и што треба да буде.
Контролисаним сликарским поступком, уметница повезује однос површине, простора, материје, боје, текстуре матаријала. Вештине перцепције детаља и конструкције целине никада не потиру једна другу, него се потпомажу и омогућавају да се створи специфичан спој хетерогених фрагмената из различитих слојева слике.
Један од елемената Шемсине ангажованости је и жудња за аутентичним језичким системом, што подразумева и медијску слободу у свим слојевима креативног чина: од идеје и инспиративног подстицаја преко пиктуралне материје и поверења у несликарске материјале до техничко-технолошких облика реализације. Све се то слаже у јединствен енергетски потенцијал високог поетског учинка.
Суочена са животом, са истином у њеном огољеном, драстичном виду, Шемса Гавранкапетановић је своја осећања, страхове и ретке наде уткивала дуго, такорећи годинама, у слике и цртеже сужене тематике: биле су то крпе, упрљане, раширене, а у суштини, сума наталоженог искуства, богата евокација бедног исхода једног животног тока.
Шемса Гавранкапетановић рођена је у Сарајеву 1945. године. Академију ликовних уметности завршила у Београду 1968. године у класи професора Недељка Гвозденовића. Последипломске студије завршила је на истој академији, у класи професора Стојана Ћелића. Радила је као кустос збирке уметничких дела Савезних органа у Савезном извршном већу у периоду од 1972. до 1992. године. Добитник је бројних награда. Живи и ради у Београду.
реприза, 12. новембар у 00:50 и 08:50
коментари