Уметност и успомена: Шемса Гавранкапетановић

Монолог о усамљености и сувишности тежи додиру са другим, дијалогу, а тиме и укидању констатованог стања, замени датог задатим, оног што јесте – оним што се воли и што треба да буде.

Ако се за уметност Шемсе Гавранкапетановић може наћи основна црта, нека врста синтагме која би обухватила све етапе њеног рада, то би били говор материјала са једне и истраживање граница језика са друге стране.

Контролисаним сликарским поступком, уметница повезује однос површине, простора, материје, боје, текстуре матаријала. Вештине перцепције детаља и конструкције целине никада не потиру једна другу, него се потпомажу и омогућавају да се створи специфичан спој хетерогених фрагмената из различитих слојева слике.

Један од елемената Шемсине ангажованости је и жудња за аутентичним језичким системом, што подразумева и медијску слободу у свим слојевима креативног чина: од идеје и инспиративног подстицаја преко пиктуралне материје и поверења у несликарске материјале до техничко-технолошких облика реализације. Све се то слаже у јединствен енергетски потенцијал високог поетског учинка.

Суочена са животом, са истином у њеном огољеном, драстичном виду, Шемса Гавранкапетановић је своја осећања, страхове и ретке наде уткивала дуго, такорећи годинама, у слике и цртеже сужене тематике: биле су то крпе, упрљане, раширене, а у суштини, сума наталоженог искуства, богата евокација бедног исхода једног животног тока.

Шемса Гавранкапетановић рођена је у Сарајеву 1945. године. Академију ликовних уметности завршила у Београду 1968. године у класи професора Недељка Гвозденовића. Последипломске студије завршила је на истој академији, у класи професора Стојана Ћелића. Радила је као кустос збирке уметничких дела Савезних органа у Савезном извршном већу у периоду од 1972. до 1992. године. Добитник је бројних награда. Живи и ради у Београду.

реприза, 12. новембар у 00:50 и 08:50

број коментара 0 Пошаљи коментар