Портрети: Милан Коњовић

Сликар завичаја који чине жито, равница, бескрајни хоризонт, кућица у дну композиције, људи...

Зашто је Милану Коњовићу било тесно у највећим сликарским центрима Европе? У Прагу - где промишља пејзаж и помно прати концерте Прашке филхармоније, тако чекавши крај Великог рата; у Бечу где га одводи очараност немачким експресионизмом и радовима Оскара Кокошке и месту где ће осетити полет који ће га привести кубистичким токовима; најзад и у Паризу где чежња за враћањем коренима класичне естетике укалупљује Коњовића у златни кавез класицизма.

Повратак, међутим, родном Сомбору и салашима уверава Коњовића да усуд његове палете припада завичају, у којем се крију не само детињство и садашњост, већ и обећавајућа будућност. Без дилеме, након ратних недаћа и логора током још једног рата, Коњовић се наредних деценија настањује у слику свога краја, истовремено настањујући и завичај у своју слику.

Током дугог и сликарски плодног живота уметник је иза себе оставио опус од преко 6.000 радова: уља, пастела, акварела, темпера, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костиме, витража, мозаика и графика. Често је тврдио да слика под визуелним шоком и да је сликарско уметничко дело засебна стварност већ одмах удаљена од своје матрице. Доживео је средину десете деценије и много је волео своју супругу.

Интимно о свом животном и уметничком путу, о падањима, сумњама, егзалтацијама и разочарањима, Милан Коњовић исповеда у Портрету из 1972.

Уредник: Јовица Аћин

реприза, 8. новембар у 06:45 и 14:45