Градски домаћи

Београд има богату историју сусрета људи и патуљака. Поједини делови града имају их и сада, а то што у последњих четрдесетак година није забележен ниједан сусрет не значи да они нису више међу нама, већ да смо ми изгубили ону тананост душе и духа која је једина способна да са њима комуницира.

Врло често се дешава и да људи, због страха од непознатог и оптерећени предрасудама, крију своја "виђења" и сусрете плашећи се да их не прогласе у најмању руку чудацима и неурачунљивима. У ствари, суштина је у томе да смо заборавили да маштамо. Немамо времена да маштамо, а патуљци се, као што је познато, јављају само у сновима оних који знају да маштају.

Они малобројни храбри, уживају у својој спознаји, негују своја сећања и живе за нове сусрете, то су они који нам на улици изгледају некако задовољно и срећно.

Први део снимљен је на Старој планини, а обе приче су нека врста бајковитог документаризма, где камера вешто дочарава и визуализује оно неухватљиво, невидљиво, а присутно међу нама.

Другим речима, обе емисије екипа Документарне редакције РТС-а снимала је, како се то каже, "за душу". Тако их треба и гледати.

Уредник и аутор је Оливера Панчић.