„Они који хоће слободним постати, имају свакаквим путем ка томе ићи", говорио је српски књаз Милош Обреновић. То, „свакаквим путем", постала је и главна одлика његове владавине. Милошева стрпљивост, уз умеће избора правог тренутка за акцију, постали су одлике његовог особеног политичког стила.

 Србија више није смела да пропадне као након Првог устанка, јер „сувише је глава пало". То је био циљ коме је књаз Милош подредио све. Муком освојено парче политичке и личне слободе морало се оџавати или увећавати, никако дробити. Ако је сила била једино средство, а по много чему судећи је била, Милош је био човек који је њоме умео да барата. Неискреност према страним силама правдао је кратко тиме да су и оне неискрене према Србима и Србији, па „што би он чинио друкчије".

 У Србији Милошевог доба многи су се звали господарима, а постојао је само један. Његовом осионом и по много чему нечовечном, иако по државу корисном начину владања голом силом и преваром, дошао је крај. Они који су га смакли с престола платили су главом, или заборавом, а Милошев први циљ био је остварен: „Србија се одржала и била више слободна, него када је он њоме почео да влада"...

Аутор проф др Драган Симеуновић