Задужбинарство код Срба

Задужбинарство или доброчинство, изузетно је важан део српске традиције. Процват је доживело крајем 19. и почетком 20. века у краљевини Југославији, а потпуно је замрло после Другог светског рата. У дугој традицији задужбинарства, још од немањићког средњег века, то је било друго затишје (прво је настало у време под Турцима).

Крајем 2009. године, више од шест деценија после Другог светског рата, појављују се нови добротвори који се, за сада, могу избројати на прсте једне руке...

Округли сто Вукове задужбине није био усмерен ка рекапитулацији, историји задужбинарства и појединих задужбина, већ ка тражењу одговарајућег места које задужбине могу и треба да имају у 21. веку.Реч је о расправама о феномену задужбинарства вишега реда и управо то је окосница данашње емисије.

До јуче су се расправе сводиле на натезања са строгим законотворцима који су, не марећи за будућа времена, умислили да им је, у периоду немаштине и транзиције, једини задатак да све живо скрешу и сузбију.

Могу ли својом посебношћу у култури нашег народа, задужбине и у 21. веку бити уграђене у темеље свеопштег опстанка и развитка? При том, не смемо пренебрегнути чињеницу да је, само у последњим деценијама 20. столећа, уписано 36 задужбина, 13 фондација и 286 фондова, а основано је и неколико нових великих задужбина.

У емисији учествују: академик Чедомир Попов, председник Матице српкске, др Миодраг Матицки, председник Вукове задужбине, Миланка Карић, председник Карић фондације, Гордана Гордић, историчар уметности и проф. др Петар Бојовић, експерт за финансије задужбина и фондација.

Уредник, сценариста и водитељ, Војислав Лалетин

Реализација, Јелисавета Јанић