Феникс са Авале плаве

Тада се у УНС-у акцији придружио импозантан број стваралаца Србије : сликара, писаца, драмских и музичких уметника, тенисера, спортиста и знатан број привредника Србије.

На почетку 2004. године, акцији се свесрдно придружила Радио-телевизија Србије, која је дала огроман подстрек и допринос настављању акције, редовно извештавајући у Јутарњем програму РТС-а и у другим информативним емисијама како теку радови на торњу, током читаве изградње.

Радови су започети 21. јуна 2005. године, рашчишћавањем рушевина, после добијања стручне експертизе од стране Војске Србије да материјал срушеног торња није контаминиран приликом бомбардовања, па је преко милион тона шута, бетона и челика, однесено за два месеца, а да грађани Београда, тај велики посао нису осетили.

Тако је терен за градњу био припремљен, те је свечано отварање радова на торњу обављено 21. децембра 2006. године, па како је изградња текла и напредовала, акцији се придружило преко милион грађана Србије који су кроз многе активности подржали обнову Авалског торња.

Ту неописиву жељу грађана Србије, приликом посете Авалском торњу током изградње најбоље су изразили умни људи:

Милорад Павић : „Излечимо рану на души Београда",

Матија Бећковић: "Овај торањ је споменик оном срушеном",

Љубивоје Ршумовић: „Срушише га врази одбожни",

Оља Ивањицки: „Торањ је наша Ајфелова кула",

Александар Тијанић: „Кад саградимо Авалски торањ престаће бомбардовање Београда".

А грађани Србије рекоше: Авалски торањ је наш оријентир, наш путоказ, кад га год угледамо са све четири стране света, помислимо, ево стигосмо у вољени Београд, тамо је торањ, са Авале плаве, како је рекао Црњански.

Ту исконску жељу грађана Србије, препознала је претходна Влада Србије (Министарство за инфраструктуру - министар Велимир Илић), садашња Влада Србије Министарство просторног планирања и животне средине - министар Оливер Дулић и град Београд и свесрдно помогло обнову торња без чије помоћи не би био изграђен.

А градили су га наши људи. Пројектант, Саобраћајни институт ЦИП и то по новим прописима, новим законима, новим материјалима и технологијама, са строго захтевним сеизмолошким прописима за такву врсту објекта. Инжењери ЦИП-а, сачинили су главни пројекат који се састоји од чак 14 различитих пројеката и садржи чак више од 70 свезака. Наравно ЦИП је визуелно уважио архитектонски изглед торња по претходном пројекту наших прослављених инжењера: Богуновића, Крстића и Јањића, који су 1965. године, кад је торањ био саграђен од стране Асоцијације торњева из Париза, Авалски торањ прогласили најлепшим торњем на свету у категорији трокрака.

Извођач радова «Ратко Митровић-Дедиње», изградио је торањ за непуне три године, упркос тешким временским условима, јаким ветровима, врућинама, зимама и честим маглама које су познате на Авали.

Током изградње, било је свакодневно стотинак људи, зависно од врсте посла и то људи од поверења, међусобног уважавања, толеранције. На торњу су радили људи који су живот колеге чували као сопствени. Они су висококвалификовани мајстори: техничари, инжењери, обични породични људи, који су домаће бриге остављали код куће, а послу се посвећивали са одговорношћу, дисциплином, строго поштујући безбедносна правила за такву врсту градње која спада у високо ризичне, што је уродило плодом, те на изградњи обновљеног Авалског торња није било ни најмање повреде.

Због радова на висинама ове виртуозне мајсторе, назваше небеским летачима, а један од њих рече, ово је уметност, ово се само једанпут ради у животу. Они су: тесари, армирачи, бетонирци, кранисти, багеристи, возачи и управљачи тешких машина, потом, специјалисти емисионе технике, електро инсталација, захтевних и других специјалистичких струка. Било је задовољство и част током изградње дружити се са њима. Ти неимари грађевинарства изградили су торањ чија је конструкција подељена на армирачко-бетонски део, висине 136,65 метара и челични део антенског стуба и антене што износи 68 метара, те то чини укупну висину торња од 204,65 метара, што је нешто мало више од торња срушеног у НАТО бомбардовању.

Саобраћајни институт ЦИП пројектант и извођач радова „Ратко Митровићџ - Дедиње" изградише на задовољство свих грађана Србије и свих људи добре воље, оставштину будућим поколењима и то објекат за посетиоце врхунски комфоран, удобан и сигуран и изузетно захтеван за особље које ће управљати њиме.

Због свега тога, овде се једино могу цитирати речи Ива Андрића из романа, На Дрини ћуприја: „Све може бити, али једно не може. Не може бити, да ће поново и заувек нестати, великих и умних а душевних људи, који ће за божју љубав, подизати трајне грађевине, да би земља била лепша, а човек на њој живео лакше и боље."

Ова мисао се много пута обистинила, па и сада када је завршен Авалски торањ.

Сценарио и режија, Милош-Бато Милатовић.