Пут у средиште приче

Неке од одговора нашли смо у дому који нећемо звати старачки, јер звучи тако хладно, помало и окрутно већ дом за сениоре. Многи од њих могу бити пример како се достојанствено живи и животни век се одвија без сувишних брига и траума.

Некад је било срамота да родитељ(и) оду у такав дом, јер је то значило да су остављени на милост и немилост судбини, да су их се ближњи одрекли, да се потврдила она цинична теза како су "живи родитељи - мртав капитал". Наш пут у средиште приче је показао да то не мора бити тако. Тражећи смисао пронашли смо занимљиве људе и њихове судбине.

Деца познатих архитеката су од родитеља добила образовање и то их је определило да свој живот наставе у иностранству. Родитељи су остали да живе у великом стану, са свим удобностима, осим оне животне недеоумице - ко ће им помоћи ако се разболе, или им позли? Схвативши да су зидови ипак само цигле, а удобност релативна ствар, решили су да им стан замени један други дом и отпочели су један нови живот с новим пријатељима и сигурношћу, пре свега здравственом.

Познати интетектуалац је рекао да је дошао овде када је остао сам. Продао је стан и дом направио међу новим пријатељима. Често путује у иностранство, држи предавања по свету, али сад има коме да се врати.

Они "болешљивији" кажу да им нови дом пружа сигурност када им треба здравствена помоћ. На један позив долази лекар, а кад треба одведу их у болницу и немају ту бригу хоће ли им неко у болести попмоћи.

Има још пуно таквих прича које говоре у прилог томе да је одлазак у дом нормална појава, а не сумрак живота, срамота или томе слично. Важно је само наћи смисао у ономе што се живи.