Трезор

Радивоје Лола Ђукић, позоришни, филмски и ТВ писац и редитељ (Смедерево, 3. април 1923 - Београд, 7. септембар 1995)

Радивоје Лола Ђукић студирао је сликарство на Ликовној академији и режију на Високој филмској школи у Београду. Радни век започео је као репортер, затим је уређивао Дечији, Драмски и Забавни програм Радио Београда. Основао је Хумористичко позориште у Београду (данас Позориште на Теразијама). Био је један од оснивача Телевизије Београд и њене школе хумора. Најзначајнији резултат његовог рада су хумористичке серије. Написао је и режирао преко 200 емисија и серија: Сервисна станица, На тајном каналу, Музеј воштаних фигура, Људи и папагаји, Лицем у наличје, Спавајте мирно, Сачулатац, Огледало грађанина Покорног, Црни снег, Десет заповести, Ћу-ћеш-ће... Писац је многобројних позоришних комедија: Златни мајдан, Бог је умро узалуд, Човек са четири ноге, Морам да убијем Петра, Усрећитељ, Једна љубав и пет покојника, Крадем, крадеш, краду и мјузикл Уби или пољуби. Режирао је више играних филмова: Језеро, Балада о свирепом, Нема малих богова, Срећа у торби, На место, грађанине Покорни, Златна праћка, Бог је умро узалуд, Човек са четири ноге. Аутор је документарних, наставних и лутка-филмова, писао песме и позоришне комаде за децу. Треба поменути његов документарни филм Грчка деца, који је изазвао међународни скандал и завршио у бункеру 40 година. Написао је књиге: Склеротични мемоари, Овца на булевару Октобарске револуције и Будале једу маглу. Његови интервјуи, политичка реаговања и текстови о пријатељима штампани у књизи Човек правих леђа у земљи грбавих. Своју литерарну заоставштину оставио је као легат Централној народној библиотеци Републике Црне Горе Ђурђе Црнојевић на Цетињу.

Мој отац Лола Ђукић - Поводом петнаест година од смрти Радивоја Лоле Ђукића екипа "Трезора" отишла је са његовим сином Андријом, такође редитељем, у улицу Војводе Богдана, где су живеле три генерације Ђукића. Почело је Андријино казивање: " ... Била је овде нека врста калдрме, није било аутомобила, него само коњске запреге. Пролазила су кола са лубеницама које смо ми деца крали и од њих правили неке шлемове и јели колико смо могли... Ту су још долазиле ледаџије код мог деде Трифуна јер само је он у улици имао ајскасн, а уствари фрижидер... друго техничко чудо које се у овој улици десило крајем 1958. године био је телевизор. Ми нисмо знали шта је то, ни мој отац није много знао о томе, али је прихватио као радну обавезу... треће чудо у овој улици био је шевролет мога оца који је он купио половног од неке амбасаде, и моја сестра и ја имали смо право да спавамо две ноћи у том аутомобилу јер ми нисмо могли да се одвојимо од тог силног чуда..." Одлазећи из улице Војводе Богдана на Београдски сајам, ненадано је нестала сва интима и лична сећања на оца... Одједном је "мој отац" Лола постао "наш отац" наше телевизије. Па смо се у Студију на Броградском сајму, одакле је у Србији кренуо телевизијски програм, морали сетити Лолиних речи: "Нас 5-6 праљуди и једна пражена, доведених декретом, или незапосленошћу из театра или заблуделе кинематографије, окупили смо се око 3 црно беле камере на Сајмишту и почели да тражимо начине, како да што генијалније пренесемо своја надахнућа у гледалиште, окупљено око десетак београдских телевизора. Магнетоскопи још нису били измишљени, слоумошни и електронски трикови још нису постојали, није се значи могло ни програмирати, монтирати, обртати, превртати, фарбати, па ни потписивати кајроном. Нису постојали ни одговарајући факултети, ни ауторитети, ни видео спотови, династије и сателити. Апсолутна техничка и мисаона беда. Зато је свако од тих првобораца телевизијске мисли, тражио за себе неко решење, које ће препородити и режију, и телевизију, и свет."

- Учесници: проф. Андрија Ђукић, редитељ; саговорник Бојана Андрић

- Уредник-истраживач Весна Игњатовић, сниматељ Милан Илић, сниматељ звука Љуба Јовановић, сарадник-сниматељ Милена Јекић, организатор Гордана Грдановић, графичка обрада Дарко Петровић, монтажер Љубомир Плављанић, аутор Бојана Андрић

- Снимано 03.09.2010, премијерно емитовано у "Трезору" 07.09.2010; Редакција за историографију                           

Телевизија - кратки филм на популаран начин објашњава функционисање телевизије, анимацијом је приказан пут сигнала од камере у студију или из репортажних кола преко разних уређаја на разним пунктовима до кућног телевизијског апарата, а инсертима из првих снимљених програма Телевизије Београд, дочаран је рад ТВ станице.

- Аутори: инжењер Родољуб Жижић, редитељ Радивоје Лола Ђукић, сниматељ Тибор Звезданић, илустратор Андрија Жиц, редитељ Божидар Ранчић

- Произведено 1960, Дунав филм и ТВБ; репризирано у "Трезору" 23.12.2008. и 07.09.2010

Милашин Марковић, сниматељ (Јагодина, 26. фебруар 1958 - Зајечар, 6. септембар 2020)

Милашин Марковић један је од пионира дописничког заната у РТС-у. Учествовао је у подизању антенског стуба приликом оснивања дописништва у Зајечару. и првог живог јављања у програм путем линка. Камером је забележио све значајније догађаје на политичкој сцени наше земље, почев од смрти Јосипа Броза, Косовских демонстрација, распада бивше СФРЈ до бомбардовања СРЈ 1999. од стране Нато пакта. Вишеструко је награђиван за своје рубрике репортаже и документарне филмове.

In memoriam: Милашин Марковић - Сећање на сниматеља Милашина Марковића садржи два прилога: прилог новинара Владимира Глишића из Дописништва РТС у Зајечару. Сећање на недавно преминулог колегу емитовано је у емисији Србија данас 7. септембра о.г. и кратка изјава коју је Милаши дао за "Трезор" приликом снимања серије Дописничка мрежа ТВБ/РТС 26. јула 2007, о томе како је дошло да се из Београда пресели у Зајечар, у чијем је Дописништву провео највећи део свог радног века. Изјава је емитован у "Трезору" 22. августа 2007.