Карло Голдони: Венеција, велика позорница света

Карло Голдони родио се у Венецији, којој ће потом дуговати читав свој огромни опус од преко 150 комедија, у којима је, изводећи притом револуцију дотадашњег театра, овековечио обичне људе, рибаре, крчмарице и уморне домаћице са искром некадашњег сјаја у оку, сав тај свет који се просто нудио његовом списатељском духу. После свих тих драма, до данас, Венеција дугује њему, свом великом биографу, јер су Голдонијеве комедије уствари непогрешива а опет безболна вивисекција врлина, мана и слабости обичног човека који представља, како тада тако и данас, основну есенцију света.

У овом дирљивом филму, улогу Карла Голдонија тумачи изванредни италијански глумац Алесандро Бресанело, кога у осталим улогама подржава бројни ансамбл врсних глумаца који, у костимима из 18. века, пред нас доносе драму Голдонијевог живота (увек ту мора бити неке драме, иако се наизглед ради о комедијама), живота који се протегао готово на читав 18. век, и на две тако важне државе Европе, Италију и Француску.

Реформа позоришта коју је у својим комедијама извео Карло Голдони састојала се у превазилажењу дотадшњих једноставних оквира комедије дел арте, који су претпостављали типизиране ликове (Панталоне, Арлекин, Пулчинела, Коломбина) који су имали унапред задате ситуације у којима су глумци под маскама импровизовали, на опште увесељавање публике, своје тренутне реплике. То је било позориште средњег века, пучки вашар намењен забави простог света. Карло Голдони је, међутим, о комедији имао другачије мишљење.

Он је у своје комаде од којих је један од најпознатијих "Слуга двају господара" увео, као прво, писане дијалоге, уводећи тако уметнички проседе у пучки театар. Глумцима су скинуте маске, они почињу да играју посебне, уникатне ликове из народа који је Голдонију био инспирација. Костими постају реалистична одела свакодневног света, узимајући место типичним костимима у којима су Панталоне и дружина били вековима одевени. И народ венецијански прихватио је Голдонија и - саме себе на даскама које живот значе.

Револуција, међутим, као свака револуција, није могла да прође глатко: љути противник Голдонија, гроф Карло Гоци, тринаест година млађи од Голдонија, али крутих назора као да је разлика у годинама обрнута, племић који никада није имао никакво занимање јер је сматрао да је племићу недостојно да ради било шта, успротивио се, у својим драмама које је писао као племићку разоноду, и у јавном животу, постављању на сцену обичног света. Врло је у том смислу релевантна сцена из овог филма у којој Гоци објашњава Голдонију своје етичке назоре и срдито каже, док се вода венецијанске лагуне љуљушка под лођом на којој њих двојица стоје, да је та Голдонијева "Крчмарица" друштвено опасна, и да с том својом жељом да сама бира за кога ће се удати, удара у само срце породице.

Након дуге тензије између љутих противника (нешто као вишедеценијски спор између Вука Караџића и Јована Хаџића по питању реформе славеносербског језика), Карло Голдони, убеђен да је Гоци однео победу над њим, напушта Венецију. Од свог града и његових људи опрашта се једном од својих најбољих комедија "Једна од последњих карневалских ноћи". На премијери публика му је клицала "Срећан пут и врати нам се брзо"! Сви су знали да Мајстор одлази у Париз. Никада се није вратио.

У Француској наставља тамо где је у Венецији стао. На дворовима Лујева, у Версају, у Паризу, подучавајући италијанском ћерку Луја XV, сањајући Венецију, Голдони пише прво на италијанском за италијанске театре који су тада били у пуном погону у Француској, па потом на француском. На том језику ће написати једно од својих ремек дела, "Доброћудно џангризало".

Пред крај живота, почиње да на француском пише своје мемоаре. Ослепео на једно око али још будног духа, Голдони нам оставља драгоцено сведочанство о свом животу, подељеном између две земље: сведочанство човека који је живот посветио малом човеку, протагониста дел пополино, рећи ће он за свог класичног јунака. Разочаран у уметност и позориште, тврдећи да више нико од себичне, саможиве буржоаске класе не иде у позориште, иронично каже како ће можда нови век то променити.

И када је, у лику Француске револуције, тај век дошао, Голдони, у последњем тому аутобиографије, о томе не проговара ни реч. Можда је то био дуг држави која му је оставила пензију, коју ће револуционарна каста која ће саму себе истребити на гиљотини, вођена својим политичким интересима, оставити великом писцу за кога Андре Шеније, пре него ће се попети на поменуту справу за одрубљивање главе, каже у једној од сцена овог зачудног филма да он заслужује ту краљевску пензију јер је - променио театар и тиме заслужио да буде њихов, да буде револуционар.

Филм се састоји из више слојева: нараторове приче која прати нит Голдонијевог живота који су визуелизовани кадровима Венеције и Версаја, потом су ту одломци представа по Голдонијевим комадима онако како су играни у његово време, као и наши савременици, италијански театролози и редитељи, који својим кратким исказима објашњавају суштину Голдонијевог учења о театру. И ту је свеприсутна Венеција, са својим непролазном, тегобном лепотом.

Осим ванвременог ужитка ког својим визуелним дометима и убедљивом глумом оставља овај изванредни филм, он у нама побуђује још једну мисао: мисао о мери националног осећања које се гаји према својим великанима, којима ће се, ето, три века после њиховог рођења, једно будуће покољење захвалити на овај начин. Овај филм буди тако мисао о Браниславу Нушићу, чије речи стоје на каменој плочи данашње велике банке у срцу Београда, на Варош капији, како је он рођен у кући која је стајала на том месту, и како се скромно нада да ће једно будуће покољење то умети да упамти. Филм "Карло Голдони: Венеција, велика позорница света" буди дакле мисао о томе колико се ово наше покољење, данас, и овде, одужило великанима који су нас у прошлости задужили, или и ми, као Голдонијеви савременици, као сви савременици свих великана историје, опседнути својим џепом и малим интересом, само јуримо напред, док великани чекају неки нови век, и неко захвалније покољење, које ће о њима можда направити једног дана и овакав филм.

Одабрао и уредио: Бојан Босиљчић