Данас је у власништву Срба из овога краја опстало свега педесетак хектара засада под виновом лозом, а и њих је из дана у дан све мање. Одржавају се углавном виногради у близини кућа, они удаљенији су или узурпирани или уништени или због небезбедности запуштени и неупотребљиви. Све чешће су и предмет купопродаје са локалним Албанцима.

Сваки пут када у Ораховац дођемо, улице су све празније у делу града где сада живе Срби. Збили су редове у горњој махали, у близини цркве.

У двориштима су у јеку послови уобичајени за овај период године - од печења ракије, паприке, развијања јуфки до муљања вина... То је некада и био најсликовитији призор - огромне дрвене бачве поређане на све стране и у њима грожђе које газе босе девојачке ноге. И то се данас сасвим другачије ради, савременим справама...

У време нашег боравка у овом крају тек у једном винограду затичемо бераче. Ту су дошли са првим зрацима сунца и све је баш како треба - богата трпеза у хладу испод ораха, чује се и песма, али некако сетна и у пола гласа. Кажу, није пријатно када знају да је баш овај виноград са свих страна окружен албанским...

Тренутак садашњи има много тога што је опомињуће - убрзо након нашег боравка у овом крају, неколико српских породица у Великој Хочи је опљачкано, украдене су краве и телад из штала. Све изгледа као нови вид притиска на преостале Србе у Метохији.

Ако је у вину истина, ова ораховачка и хочанска је бременита тегобом и тескобом.

Уредница: Татјана Манојловић
Редитељ: Бојан Воркапић
Сниматељ: Александар Агбаба
Монтажер: Милош Аћански