Прича о женама и уметности

Историчарка уметности, професор Аманда Викери, у овој троделној Би-Би-Сијевој серији, у потрази за одговором на ово питање, наставља своје истраживање у Британији и Француској.

У 18. веку, Британија се истицала својим богатством, индустријом и иновацијама. Архитектура и уметност тог периода, као и раније, изгледали су као споменик талентованим мушкарцима. Јавност је сматрала да женску уметност и радове треба да виде само пријатељи и породица. Никако није требало да је види публика, нити да се продаје за новац.

Филозофи попут Русоа знали су на шта жене треба да се ограниче: "Ни по коју цену не бих желео да науче како се сликају пејзажи, а још мање људске фигуре. Зеленило, воће и цвеће јесте све што им је потребно да познају како би извезле свој гоблен."

Али, мада су их сматрали уметнички инфериорним, неке изузетне жене су искористиле тренутак и нису стварале користећи само традиционалне форме, већ су своју креативност испољавале на сасвим нов начин.

То је било и доба динамичних технолошких и економских промена, што је створило безброј нових могућности које су промућурне жене могле да искористе. Појавила се жена која је постала прва британска вајарка чије су скулптуре наручивали племенити и добри људи, дизајнерка која је освежила британску индустрију свиле и прославила своје хаљине широм света или сликарка историјских сцена која је својом уметношћу улепшала британске столове постављене за обед.

За то време у Француској, другој великој економској сили осамнаестог века, две жене, портретиста и модна креаторка, учиниле су краљицу симболом најблештавијег европског двора. Својом довитљивошћу ове жене су изградиле, улепшале, исткале и обукле тај сјајни нови свет.