Европски писци: Немачка - Родитељски грех Холокауста

Угледни правник и писац Бернхард Шлинк (73), отвара ову кутију исповести малим усменим есејом који се дотиче кључне теме било ког припадника ове велике европоске нације: Холокауста и личног односа према капиталном злочину. Сазнавши за Холокауст, генерација Бернхарда Шлинка је, наиме, с обзиром да у злочинима није учествовала, а осећајући према генерацији својих родитеља елементарну љубав и оданост, исказала са њима солидарност. "Тако", вели Шлинк у камеру, "што смо дозволили да будемо увучени у њихову кривицу". Тиме се, на почетку емисије, омеђава етички круг у којем ћемо се кретати.

Списатељица рођена у Турској, припадник прве генерације гастарбајтера, Емине Севги Оздамар (70) отиснула се у Немачку вођена сном о успешном животу уметнице. Отац јој је на одласку рекао: "Алах ће те казнити; ти не знаш ни јаје да испечеш". Испоставило се, међутим, да ћерка уме да напише роман. Солидан залог у окружењу високе културе. Говорећи о Берлинском зиду, каже како је сматрала (и оставља утисак да се тај осећај у њој не губи ни данас) како је преко Зида друга временска зона, сасвим други свет, "скок у другу епоху".

Кристоф Хајн (73), активни учесник гибања маса из 1989. у којима је Зид пао, говорећи о доминантном укусу публике (не заборавити да се ради о Немачкој, за коју уобичајавамо да кажемо да је земља високе културе) каже да је свестан тога да читаоци књиге читају тражећи у њима забаву, али да писац томе мора да доскочи. И он томе доскаче тако да својим читаоцима потура у тексту „каменове спотицања". Шта су каменови спотицања? На плочницима немачких градова, наиме, као дискретни мементо мори на тешка времена и зао члас историје тог народа, у сами асфалт, утиснуте су ту и тамо месингане плочице са именима оних који на тим адресама нису дочекали 1945, махом Јевреја. Немци то зову камење спотицања - мали, успутни споменици преко којих сваки дан прелазите журећи у бољу будућност. "Повремено у тексту", каже Хајн, "ја правим такве каменове од речи".

Владимир Викторович Каминер, рођен у Москви 1967, у јеврејској породици, у Берлин стиже док из тог немачког града у Совјетски савез пристижу последњи војници његове велике земље која се спремала на разлаз, 1990, одмах после пада Зида (све се у овој емисији врти око тог Зида). Описујући на течном мада мало умекшаном немачком како прати ћерку на демонстрације против нациста, и како је дочекује кад се вратила из града где су демонстрације одржане, и како је пита "Јеси ли видела нацисте?", он преноси ћеркин одговор „О,да, јесам, свуда око нас, на балконима; фотографисали су нас!". Каминер, уз достојанствен смешак, закључује како је ћеркино виђење историје и геноцида истоветно ономе како је „наша генерација замишљала Средњи век".

И тако се, на самом крају емисије, у спирали асоцијација, спуштамо до магловитих сећања на давно време чији нам ратови данас изгледају бесмислено.

Уредник: Бојан Босиљчић