Ова се епизода одвија пред здањем Вентворт Вудхаус у Јужном Јоркширу; ради се о замку са најдужим прочељем у Европи ("Одавде до Истамбула", рећи ће водитељка). Дворац је на почетку припадао породици Фицвилијамс која је у бизнису са угљем пропала и дворац морала да изда и да, након деценија и деценија опадања, здање најзад, 1989, прода. Видећемо коме...

На неизбежном травњаку, по киши и ветру које Британци подносе са урођеним стоицизмом, ређају се предмети са причом иза себе. Видимо комоду у чијем једном департману је сакривен - стари грамофон са све оном кривом иглом; ради се, наиме, о музичком стубу прве генерације. Уређај нема дугме за појачавање; звук се појачава тако што - отворите врата комоде!

Видимо и скулптуру баханткиње, рад у камену, коју доноси њен власник и приповеда како ју је угледао у излогу старетинарнице у својој улици и - заљубио се у кип. Купио га је за сто фунти. Стручњак открива да се ради о раду француског вајара, да је реч о респектабилном уметнику, и да камена глава вреди бар 3.000 фунти. "Може да вреди и сто хиљада", казаће власник, "остаје код мене".

Брачни пар који је донео фотографије првог фудбалера Енглеске који је био црне боје коже, и његову Библију, и испричао причу о том заборављеном јунаку спортске арене, од стручњака ће чути речи дивљења и захвалности што су донели те предмете, казаће да они као такви немају богзна какву цену на тржишту, око 500 фунти, и додаће: "Али не можете да ставите цену на Библију".

На крају видимо садашњег власника Вентворт Вудхауса: 87-годишњи Клифтон Њуборд приповеда како се заљубио у ово здање кад је дошао да га посети по огласу о продаји (опет заљубљивање!) и да је морао да га купи, иако је хтео много мање здање. Од 1989. га полако реновира, и живи са породицом у његовим до сада реновираним деловима. На питање зачуђене водитељке како га све то не мрзи у тим годинама, каже: "Напротив; то ми даје снагу!"

Путујућа изложба антиквитета била је, дакле, у својих 26 епизода, дирљив пример племенитог односа према сопственој традицији, историји и вредности породице: све те приче о очевима, дедовима, прадедовима, чукундедовима, чукунчукундедовима... који су по овом свету теглили терет тих комода, клавира, слика, дневника, писама, ордења, и њихови потомци који су дочекали да пред камерама испричају те наталожене приче били су упечатљив пример како један Јавни сервис испуњава своју сврху и програмом врхунског квалитета и емотивног набоја оплемењује своје гледаоце. Честитке колегама са Би-Би-Си-ја; примили смо лекцију.