Савремено тумачење српске историје

Српско-руски односи, посматрани кроз историјску анализу положаја српског народа у односу на велике државе и нације, најдужи су по трајању и далекосежни по утицају. Духовне, културне, просветне и научне везе, међутим, закономерно остају по страни интересовања јавности у односу на анализу политичке моћи и утицаја.

Велики заокрет Русије после Првог светског рата, када је Октобарска револуција променила не само државни и друштвено-политички систем те земље већ и поље интересних сфера у свету, неминовно је утицао на нову државу у којој се такође нашла и Србија - Југославију. Нова држава, захваљујући пре свега некадашњем царском питомцу, краљу Александру лично, постала је једно од главних уточишта у Европи одбеглим белим Русима. Заузврат, имала је прилике да баштини њихову велику културу.

Како су Србија и Русија прихватиле свој нови статус? Да ли се њихов међусобни однос пре свега рефлектовао кроз различите идеолошке разлике и различит политички систем? Да ли су формирање, па забрана Комунистичке партије Југославије били лакмус њихових односа? Да ли су Совјети знали да се припрема атентат на краља Александра у Марсељу и да ли су били увучени у припрему пуча од 27. марта који је Југославију увео у рат?

Током посете нашој земљи историчар др Јарослав Вишњаков, доцент на Московском државном институту за међународне односе, разговарао је са својим колегом др Алексејем Тимофејевом, научним сарадником Института за новију историју Србије. У троделном серијалу разговора осветлићемо кључне догађаје из српске историје прве половине ХХ века у светлу руске политике и њеног уплива на Балкан.

Уредник је Невена Тодоровић.