Читање позоришта: Јоаким у Грачаници

Ако трагом дилеме има ли живота после смрти хипотетичко питање гласи има ли позоришта у Србији изван такозваног београдског круга двојком, онда је одговор више него потврдан. Наравно, уколико судимо само на основу представа које су приказане у два фестивалска програма. Упркос финансијским недаћама, бекетовском закону о јавним набавкама глумаца и других позоришних стваралаца, упркос ингорантском односу бирократских апостола буџетских опиљака које позориштанци и други изводђачи културних радова пабирче око трулог државног стабла, србијанска позоришта показују невероватан виталитет. Тај се виталитет пре свега огледа у естетици и позоришној поетици и једино што нам преостаје јесте да верујемо да није реч о изненадном «оздрављењу» болесника пред неумитну смрт.

Представе изабране у овогодишњу селекцију, готово без изузетка, погађале су у срж горућих друштвених, социјалних и политичких проблема овог накарадног, постцивилизацијског доба лишеног било какве емпатије за појединца изгубљеног у сопственој усамљености, подједнако као и у накарадном свету утопљеном у порнографију смрти и насиља, распродаје приватности и баналности, под сталним терором успеха и профита, у којем су дух и разум атрофирали до непрепознатљивости.

Да ли је одржавање Фестивала професионалних позоришта Србије у Грачаници позоришни и културни или друштвени и политички чин? Да ли је реч о уметничкој субверзији или је то у складу с језиком и изразом савременог, друштвено одговорног позоришта чија се политичност огледа у начину, а не у садржају онога што се саопштава са сцене.

У емисији говоре: Светозар Рапајић, Марија Калабић, Ненад Тодоровић, Ивана Недељковић, Милена Богавац, Живојин Ракочевић и Александра Гловацки.

Аутор и у уредник: Слободан Савић