Трезор

Будимир Томановић Буда (Ваљево, 2. октобар 1933 - Београд, 28. фебруар 2015)

Томановић је завршио ЕТШ "Никола Тесла". Цео свој радни век провео је у Радио-телевизији Београд, у сектору Емисиона техника и везе на пословима вође смене на емисионим станицама и као руководилац машинског одељења ЕТВ-а. Посебан подвиг је монтажа УХФ антенског система на врху Авалског торња 1971.године, за почетак емитовања програма у боји, за шта је одликован орденом заслуга за народ. За време НАТО бомбардовања, дао је немерљив допринос у успостављању емитовања на порушеним емисионим станицама РТС-а  као и у поновној изградњи антенских система радио и ТВ предајника РТС-а. Пионир је и промотер рагби спорта у Србији и почасни члан руководства Рагби 13 федерације Србије.

Остоја Павловић Теча (Осјечани, 9. децембар 1926 - Добој, 4. март 2015)

Павловић је завршио ЕТШ "Никола Тесла" и први степен Електотехничког факултета у Београду. Свој радни век започео је 1953. у Радио Београду, а 23. августа 1958. био је у екипи која је омогућила емитовање прве телевизијске емисије. До одласка у пензију 1988. радио је у сектору Емисиона техника и везе. Заслужан је за монтажу и одржавање телевизијских предајника на Авали, Чоту, Суботици и Мајевици.

Радиотехникум: Послератно школовање - за серију емисија "Теслаши" о генерацијама ученика ЕТШ "Никола Тесла" који су током протеклих пола века радили, а и данас раде у РТБ-РТС, уредница Вера Милеуснић истраживала је почетке електротехничког образовања у нас. О тим временима сведочили су ветерани РТС, некадашњи ђаци из неколико генерација, подсећајући се школовања, али и оних животних борби кроз које су у то време пролазили. У јесен 1947. Комитет за радиодифузију Владе ФНРЈ формирао је школу са интернатом "Радиотехникум" у просторијама предајника Радио-Београда у Батајници, Батајнички пут бр. 24, којем се 1949/1950. припаја Одсек слабе струје из Средње техничке школе у Панчеву (основана 1946), у улици Лава Толстоја бр. 30. По одлуци Инспектората Народног одбора града Београда школа и интернат се фебруара 1952. селе се на Дорћол, у Дунавску 34. Одлуком Савета за просвету и културу НР Србије обједињују се Радиотехникум, СТШ за слабу струју при ПТТ Југославије и радио смер при техничкој школи СУП- а Југославије, те настаје средња техничка школа под именом "Никола Тесла", 1952. годину. Коначно, утемељење Електо-техничке школе "Николе Тесла" завршава се 1956. године припајањем електротехничког смера из СТШ "Петар Драпшин" и пресељењем у зграду тадашње ИВ гимназије у улици Народног фронта (сада Краљице Наталије) бр. 31. "Радиотехникум" као какав расадник дао је многе техничаре, а што се нашег интересовања тиче пре свега за студијску и емисиону технику радија и телевизије. Будући да су се на овим адресама школовали млади из свих крајева Југославије, после школовања, они су се враћали у своје крајеве и запошљавали РТВ центрима у Сарајеву, Загребу, Скопљу, Титограду... У првом делу емисије, ова необична екскузија са 13 ђака, из неколико генерација, посећује школу у Панчеву. У првој емисији снимљеној у Средњој техничкој школи у Панчеву, о упису и првим данима школовања прожетим оскудицом у тешким временима после рата, потребама за новим школованим кадровима и слабим материјалним могућностима и друштва и појединца присећају се Момчило Живић, Олга Милићев Ђурић, др Стева Ђурић и Зора Димитријевић.

- Учесници: Момчило Живић, Олга Милићев Ђурић, др Стева Ђурић, Зора Димитријевић и ђаци из других школа Остоја Павловић, Мирослав Симовић, дипл. инж. др Милан Седлар, Драгиша Ћирковић, дил. инж. Ксенија Кнежевић, инж. Славко Симић, Буда Томановић, Павле Павловић
- Уредник-истраживач и саговорник Вера Милеуснић, сниматељ Борислав Ристовић, сниматељ звука Драган Север, расветљивач Драган Урошевић, возач Небојша Станковић, сарадник-сниматељ Милена Јекић, организатор Гордана Грдановић, монтажер-реализатор Бранислава Теодосић, уредник Бојана Андрић
- Снимано 26.03.2009, премијерно емитовано 03.11.2010, репризирано 02.02.2011; Редакција за историографију
 
Уторак, 28.04.2015. на РТС САТ

Избор из ранијих "Трезора": Портрет Десе Ђорђевић, играчице Националног ансамбла "Коло",
кореографа, истраживача и педагога - други део

Цео живот једна игра - у другом делу емисије, Деса Ђорђевић највише говори о свом педагошком и кореографском раду, којим је почела активно да се бави неколико година пошто је постављена за место асистента у националном ансамблу "Коло",  1965. године. Емисија садржи и део семинара који је одржан у јулу 2011. године за полазнике из дијаспоре на којем је Деса била предавач народних игара из околине Ужица. Деса Ђорђевић добитник је многобројних признања у земљи и иностранству за свој рад и допринос у сакупљању народних игара на теренима. Деса Ђорђевић (1927-2011) је цео свој живот посветила игрању, изучавању и преношењу народних игара на млађе генерације, а иза себе је оставила више од 40 кореографија које се и данас изводе на сценама широм света.

- Учесници: педагог и кореограф Деса Ђорђевић, апсолвент етномузикологије Маја Красин
- Сценариста и саговорник Маја Красин, сниматељ Војислав Поповић, асистент Саша Тодоровић, сниматељ звука Бојан Ковачевић, расветљивач Бранислав Димитров, сарадник-сниматељ Милена Јекић, организатор Гордана Грдановић, уредник истраживач Весна Дошен, АВИД монтажер Милош Стојановић, монтажер реализатор Бранислава Теодосић
- Снимано 18.06. и 26.07.2011, премијерно емитовано 09.02.2012, Редакција за историографију; репризирано 03.03.2015. у "Трезору"
 
Уторак, 28.04.2015. на РТС Дигитал

Избор из ранијих "Трезора":  О активностима током 2011. која је проглашена "Годином књиге"
и портрет младог песника Миће Данојлића из 1971. године

Градилиште књиге и језика - У Читаоници Народне библиотеке Србије, у којој се обављају завршни радови реконструкције и ближи се дан свечаног отварања, међу још нераспакованим столовима и столицама, директор издавачке куће "Цлио" Зоран Хамовић "подноси извештај" о једногодишњим активностима пројекта "Година књиге и језика". Овај пројекат иницирао је и водио Зоран Хамовић као специјални саветник Министра културе Србије Небојше Брадића, почев од 23. априла 2010 (Светски дан књиге) до 23. априла 2011. када се формално кампања завршава, али се започете активности настављају, а и нове започињу, те брига о књижевницима, књижевним преводиоцима, издавачима и читаоцима не сме да престане. Пројекат богатог и разноврсног садржаја и успешних резултата започет је отварањем Међународног преводилачког центра у згради Магистрата у Сремским Карловцима, а завршава отварањем Музеја језика и писма у Тршићу. А између ове две свечаности урађено је много: препремљена су за скупштинску процедуру четири закона који се односе на издаваштво, обавезни примерак, библиотечко информациону делатност и стару и ретку библиотечку грађу; покренут је важан и озбиљан пројекат везан за стање језичке културе у Србији; за побољшање рада наших лектората у европским, азијским и прекоморским земљама... и многе друге активности, све до постављања спомен-плоча на зградама у којима су живели и радили наши знаменити писци, те отварања Куће писаца у Тршићу и Куће драмских писаца у Мећавнику и најзад, као плод свих активности, отварање Националног центра књиге у обновљеној згради Народне библиотеке Србије (у сарадњи са Центром књиге у Паризу).

- Учесници: Зоран Хамовић, оснивач и директор издавачке куће "Цлио"; саговорник Бојана Андрић
- Сниматељ Милан Илић, сниматељ звука Драган Ушендић, сарадник-сниматељ Милена Јекић, организатор Гордана Грдановић, монтажер Милорад Ћитић, аутор Бојана Андрић
- Снимано 14.04.2011, премијерно емитовано 25.04.2011, Редакција за историографију

Милован Данојлић - из серије Песници свог заната. Из критике: "Свега петнаест минута траје свака емисија серије Песници. Ону коју смо видели сада у суботу режирао је према сопственој сценаристичкој замисли Владимир Андрић. Била је то једна од оних емисија које ће се, ретке у својој лепоти и целовитости, памтити као прави уметнички доживљај. Уопште није важно колико је она буквално временски трајала на малом екрану, ако је снажно одјекнула у нама и успела да се утисне у наше сећање. Песник кога је Андрић изабрао да са њиме упозна најмлађе телевизијске гледаоце говорио је само о једној теми - о свом завичају. Деци се од давнина причају приче. Зашто им се не би причале, не о принцезама и змајевима, него о живим, њима доступним људима. Као на пример, о песницима. Поготово ако је то песник који, као Мића Данојлић, при том још и пева песме намењене деци. Говорећи о свом завичају, с љубављу, оданошћу, присношћу, Данојлић је казао и све оно остало о себи - човеку. Читава једна такозвана филозофија погледа на свет могла се осетити, доживети филозофија погледа на свет могла се осетити, доживети, научити. Свако има своју мудрост живљења и Данојлић је говорио о својој. Његова прича била је и за одрасле, да науче како се остаје свој и природан ако се човек не одриче своје праве природе. Мајсторство Андрићево огледа се у изванредном осећању којим одмерава трајање секвенци, затим у успостављању односа између песника и простора у који га ставља и свега тога заједно према гледаоцу. Он на посебан начин постиже чудесну благост, све се прелива неисказаном топлином, све је набијено емоцијом и нежношћу. После његове емисије човек се осећа добар, леп и чист. (Олга Божичковић, "Политика", 13.04.1971)

- Сценарио и режија Владимир Андрић, камера Душан Стефановић, монтажа Петар Аранђеловић
- Премијерно емитовано 10.04.1971, Редакција дечјег програма, уредница Олга Влатковић; репризирано 25.04.2011. у "Трезору"