Други век: Милена Дравић

У свим антологијама, историјама и аналима нашег филма, у самом врху, златним словима уписано је име Милене Дравић, прве, праве и неприкосновене даме и звезде југословенског и српског филма, уметнице која је симбол седме уметности на овим просторима.

Недостижна је у сваком погледу: и по начину на који је играла у филмовима и по броју филмских улога и по освојеним наградама и признањима. Она је врхунска комичарка, непревазиђена романтичарка, децентна трагеткиња и све друго што је у себи подразумевало вулкански јако креативно језгро из кога су излазиле њене хероине у филмовима Франтишека Чапа, Бранка Бауера, Вељка Булајића, Душана Макавејева, Пурише Ђорђевића, Саше Петровића, Жике Павловића, Кокана Ракоњца, Миће Поповића, Крста Папића, Бора Драшковића, Боштјана Хладника,Мише Вукобратовића, Милана Јелића, Стефана Арсенијевића, Срђана Драгојевића... Али и код добитника Оскара, Јана Кадара и Елмара Клоса.

Дебитовала је 1959. године у филму „Врата остају отворена" и закључно са 1970. играла у 33 целовечерња филма, добила шест арена у Пули (две златне и четири сребрне), награде на фестивалима у Венецији и Таормини, постала европски познато име...

Прошле године било је 55 година од њеног филмског дебија али то није званично обележено ни честитано као ни пола века Милене Дравић у нашој и европској филмској уметности.

Али је на овогдишњем ФЕСТУ била прва добитница статуе Београдски победник за изузетан допринос филмској уметности.

У првом делу емисије "Други век" Милена Дравић говори управо о том златном периоду своје филмске каријере, о сасвим случајном уласку у седму уметност, о тренутку кад је схватила да ће постати глумица а не балерина,

о односу према улогама и страху да не улети у фах и не изгуби драги камен који јој је судбина спустила у руке.

Уредник и аутор емисије је Небојша Поповић, редитељ на снимању Андреа Лазић, сниматељ Васко Васовић, монтажер Мирјана Митровић...

 

број коментара 0 Пошаљи коментар