Међутим, када је реч о исхрани људи, много се дâ учинити. У Америци су започела истраживања која исхрану повезују са дуговечношћу. Изгледа да није у питању само оно чиме се хранимо већ и како и када се хранимо.

Прича у данашњој епизоди серије "Хоризонт" почиње у једној прашњавој америчкој области тридесетих година минулог века. У време страшне суше, у годинама Велике кризе од 1929. до 1933, није било хране и читава земља је била испошћена. У тако тешким временима очекивало би се да се животни век људи скрати, али он се тада, током те четири године, у просеку продужио за целих шест година.

На први поглед, то заиста изненађује, а опет, разлози који су до тога довели могу се видети чак и у истраживањима обављеним још тридесетих година XX века. Нутриционисти са Универзитета Корнел, који раде на животињама, открили су да животиње живе дуже ако им се ограничи количина хране. Много, много дуже. Због тога се наметало следеће питање: ако се редукција исхране примени и на људе, хоће ли имати исте ефекте? Прошло је осам деценија од тада, а тек сада научници почињу да схватају везу између ограниченог уноса калорија и наше дуговечности. Данас је Универзитет Вашингтон центар у којем се изнова исписују странице људске физиологије.

Професор Луиђи Фонтана последњих десет година провео је проучавајући групу људи који сваког дана уносе строго ограничен број калорија. И био је изненађен оним што је открио.

Уредник је Невена Тодоровић.