четвртак, 17. окт 2013, 11:00
Траг у простору: Погледај му обућу, па га пусти у кућу
Када кажемо кломпе мислимо на Холанђане, јапанке нас асоцирају на Јапанце, Индијанце замишљамо у мокасинама, а у Србији се говорило: човек носи ношњу а опанак човека.
Опанак спада у један од артефаката и симбола Српске традиционалне културе и националног идентитета уопште. Сам опанчарски занат спада у млађе занате код нас. Развој опанчарског заната у Србији почиње 1850. године, када један босански мајстор Јово Цвијановић долази у Ужице и почиње да прави опанке од полуштављене коже црвене боје по чему су и добили назив црвењаши. Ужице је брзо постало центар опанчарства, из кога се овај занат раширио и у друге крајеве ондашње Србије.
Истина, одавно смо изашли из опанака, али се опанак и даље не да. У Србији данас ради тринаест мајстора опанчара, а међу њима и једна опанчарка, а о квалитету опанака које су правили и праве опанчари суде други. Данас их од заборава чува фолклор. Срећемо их као обавезан део народне ношње, али и као сувенире и по правилу што смо даље то су нам слике из домовине драже, па опанци наших мајстора путују широм планете да испричају причу о вештини и лепоти наше баштине.
Аутор и уредник: Милица Барјактаревић
коментари