Воденице су била хајдучка састајалишта и српски ханови. Оне чувају безброј љубавних тајни, у њима су свирале гусле и фруле, певало се о легендама, о тешким данима турског ропства и хајдучким подвизима. У њима су испричане најневероватније приче о српским омајама, кукумијама, анђамама, сотонама, вампирима и вилама. Према једином икада направљеном попису воденица из 1867. године, у Србији је било 7510 поточара.

Интересантно је, да је највише воденица било у ужичком крају, више од 1000, док је најмање саграђено у околини Јагодине. У зависности од места где су грађене, биле су поточаре, односно оне грађене на потоцима, и лађарице на рекама. Воденице лађарице су обично биле веће и с обимнијим капацитетом. Имена су добијале по рекама на којима су грађене: моравке на Морави, дринке на Дрини, савке на Сави, јадарке на Јадру.

Воденице у Србији су биле круна сељачке муке и хранитељке кроз векове, велика инспирација за самоуке и школоване ствараоце поезије, прозе и музике. Да ли због места на којима су подизане, често издвојеним од насеља и веома неприступачним, или једноставно због њене повезаности са водом, која код човека изазива исконски страх, воденице су одувек биле обавијене велом тајновитости. Веровања у мистериозност воденица остала су до данашњег дана, иако је их је у Србији, нажалост, све мање.

Уредник: Милица Барјактаревић

Сниматељ: Гојко Деспотовић

Монтажа: Светлана Црњански.