У тој бригади, највећој у Војсци Србије, још увек се негује све оно што човека чини човека и војника војником. С једне стране то су људскост, племенитост, солидарност и брига за оне до себе и оне око себе, а са друге стране то су храброст, част и дисциплина

По томе у Копненој зони безбедности многи становници овог подручја и памте припаднике Четврте бригаде. Када су Трговиште задесиле велике поплаве војници и официри Четврте бригаде први су народу прискочили у помоћ и дананоћно од подивљале реке спасавали људе и њихове куће.

Када је Врање, због квара на водоводу, остало без воде, војска је данима обезбеђивала воду за болнице, вртице и школе. На десетине километара путева по забитим местима у Врању, Бујановцу, Прешеву, Владичином Хану, пробила је својом механизацијом Четврта бригада. До многих људи у недођима на југу Србије, како Срба тако и Албанаца, стизали су војни лекари који су становништву пружали лекарску помоћ и обезбеђивали лекове.

Гарнизон Врање је први у Србији отворио своја врата и покренуо зближавање војске и народа у акцији "Отворени дан.

"Четврта бригада је формирала први фудбалски клуб у Војсци Србије, прва и једина направила спомен собу у знак сећања на све изгинуле борце и цивиле из Врања и околине у свим ратовима у последњих 130 година, прва вратила официрски бал.

На челу Четврте бригаде је генерал Милосав Симовић, најмлађи генерал у историји Војске Србије, који је током рата био рањен, преживео седам операција, остао у инвалидским колицима и био отписан за војску. Онда када су сви помислили да више никада неће крочити стројевим кораком он је стао на ноге и као мајор је био претпостављени петорици пуковника за време Нато агресије, што је незабележено у аналима, не само Војске Србије.

Аутор Бранко Станковић.