Око 300 људи данас живи у том раштрканом селу које се простире на 2.785 хектара. Становници Дуката су годинама чекали да се нешто промени у њиховом селу и у њиховим животима. Једни су чекали пут, други струју, трећи телефон, четврти ТВ сигнал, а сви заједно бољи живот. Многи такав живот нису дочекали.

Једни су избрисани са списка живих, а други са списка становника Дуката. Онима који су остали бог је и даље високо, људи далеко а цивилизација недоступна. Само им је мука увек доступна и близу.

Једном седмично из Босилеграда аутобус стиже до центра Дуката, иако живот тече и другим данима у седмици, али ко за то мари. До прве продавнице већина људи из Дуката има 10 до 15 километара. Зими, када се неко разболи, људи упрежу волове и на санкама болесника довозе до центра села, одакле се може аутомобилом до Босилеграда. Због свега тога многе куће у Босилеграду су закатанчене и пусте. Онима који су остали у Дукату и његовим засеоцима општина Босилеград покушава да обезбеди бар земљани пут до кућа.

И друга прича у данашњем издању Квадратуре круга стиже са југа Србије и из живота. То је прича о Зорану Марковићу и Ферату Хајдарију из Врања и Прешева, који су били полицајци и пријатељи. Погинули су заједно враћајући се са посла. Иза њих је остало четворо незбринуте деце које њихове колеге нису заборавиле. Ових дана у Полицијској управи Врање су одлучили да Зорановој деци саграде кућу, а Фератовој обезбеде сигурнију будућност.

Аутор: Бранко Станковић.