Да ли у Србији насилници преузимају диктат или је држава у стању да се одупре својим механизмима?

Случај оца из Угриноваца који је постао убица бранећи сина од насилника, отвара дилему да ли појединац има право да узме правду у своје руке или је држава једина овлашћена да примени силу? Да ли је такво узимање правде у своје руке пораз система или природна људска реакција?

Насиље навијачких група је само једно од жаришта, а почетак суђења оптуженима за убиство Бриса Татона показује да оптужени, за сада, нису спремни за кајање.

Вршњачко насиље у школама прихвата се као модел понашања, а кампање против насиља су маргиналне и не изазивају значајне ефекте. Школских полицајаца има мало и не могу да спрече све инциденте. Реагује се најчешће тек онда када се насиље већ догоди.

Ни животиње нису поштеђене бруталности. Одсецање ногу, бацање са виших спратова, поливање врелом водом и тровање драстични су, али учестали облици понашања људи према животињама.

Која врста фрустације је условила такав модел понашања и како прекинути ланац насиља, у емисији Оливере Ковачевић Да Можда Не говоре:

Слободан Хомен, државни секретар Министарства правде Владе Србије,

Власта Вуликић, заменик начелника за крвне и сексуалне деликте београдске полиције,

Весна Николић-Ристановић, директорка Виктимолошког друштва Србије,

Бранислава Чолак, психолог,

Вукашин Обрадовић, главни уредник Врањских новина,

Шта Србија мисли о себи - у емисији Оливере Ковачевић Да Можда Не.

Објављујемо истраживања јавног мњења, које је специјално за ову емисију урадио Истраживачки центар РТС-а.