Жељко Хубач је драмски писац и драматург запослен у Народном позоришту у Београду, човек који је уз то завршио и физику и апсолвирао електротехнику, а све време инсистирао да његова пословна биографија није важна.

Заказао је сусрет са екипом у Дому "Змај Јова Јовановић" на Вождовцу где је био гост на драмској радионици и поделио сећања са децом. Говорећи о томе да је љубав најважнија, била то љубав оних који о њима брину у Дому или усвојитељској породици. У позоришној радионици, на сцени у Дому деца, али и волонтери, психолог, редитељ, аниматор и балерина који свакодневно раде саслушали су његову причу о томе како је као беба остављен на прагу породичне куће људи који су га усвојили, о томе како је заволео позориште захваљујући мајци која је била глумица, о биолошким родитељима које никада није желео да упозна, о сумњама кроз које је пролазио, о тузи када му је мајка умрла, о поласку у школу и крштеници на којој је поред имена оца стајала цртица и томе како је био срећан када је испунио законску норму и у 17 година добио презиме Хубач.

Дан је настављен у кругу његове породице уз супругу и двоје деце док су се припремали за предстојећи празник и планирали Ускршњи ручак са Жељковим татом, како сам каже јединим кога има, јер од биологије важније је да те неко воли. У таквој атмосфери још једном је потврдио мото који га је водио целог живота "Гледам живот из угла руже".

Аутор: Татјана Петернек Алексић