Мештани су здрави и дуговечни. Хране се искључиво домаћим производима, одличним сиром и кајмаком, млеком, воћем и поврћем. Посебан специјалитет је хлеб од четири врсте брашна: хељдиног, ражаног, јечменог и пшеничног. Пије се углавном чај припремљен од лековитог биља убраног на околним пропланцима - пчелиње траве, мајчине душице, нане, хајдучке траве.

Дакле, идеални услови за живот и развој сеоског туризма. Али, Косатица је "Богу иза ногу".

Већ десетак година има како им је укинута аутобуска линија која је повезивала село са Пријепољем. Асфалтни пут, кога су осамдесетих година прошлог века изградили сопственим средствима, пун је џомби и рупа и сасвим је оронуо. Па и кад им је дошао аутобус, радио је само 2-3 године. Мештани немају ни телефонску линију.

Село напушта и младо и старо, а они који су остали, а њих је око 300, до града једино могу на коњу, трактором, таксијем или пешице. Два и по сата хода само у једном правцу! Неки сељани по десетак година нису сишли до града.

Основна школа у Косатици је већ двадесет година закључана, ђака одавно нема. Када је отворена, радила је само неколико година.

"Бога ми, ми се добро патимо!" - имају обичај за себе да кажу "људи са Златара", како зову мештане Косатице. Чекају да неко од надлежних препозна благодети и лепоту природе њиховог села и коначно их повеже са светом. Тако близу, а тако далеко од цивилизације, двадесетак километара.

Аутор емисије је Драгана Васиљевић, сниматељ Александар Агбаба, монтажер Милица Живојиновић.