Читај ми!

Истина о погрому 6.000 Срба скривана 66 година

У књизи смрти, коју су у пролеће 1942. године, усташе исписале српском крвљу, у местима Стари Брод и Милошевићи код Вишеграда, налази се 6.154 имена. Више од 60 одсто побијених и покланих биле су жене и деца.

Тог пролећа 1942. страдале су читаве породице из романијске регије. Само из породице Пушоња из Џимрија код Хан Пијеска, усташе су побиле 42 члана, од којих је најмлађи имао месец дана, а из фамилије Ћебић из околине Рогатице, убијено је 25 чланова. Један од преживелих из те фамилије Милорад Ћебић, који данас има 92 године сведочи о том злочину у новом издању Квадратуре круга.

Могао си по води ићи са леша на леш, колико их је било у Дрини, тог 22. марта 1942. присећа се Милорад Ћебић који је успео да се спасе захваљујући свом стрицу који је дукатима купио његов и свој живот.

Дрина је пливала у крви. Мени су и опанци били пуни крви јер смо морали газити преко мртвих покушавајући да се спасемо. Многи нису успели у томе. Гледала сам како мајка са троје дјеце, ухвати оно најстарије па га баци у Дрину, па оно друго, па треће и каже: Ајте, дјецо, сад ће и мајка за вама. И богами, скочи и она у воду за њима како не би допала у руке усташама, присећа се Мара Суботић један од преживелих сведока у Старом Броду.

Преко 300 дјевојака, скочило је са стена у Дрину, већина њих хватала се за руке, као да су у колу, и тако скакале у воду да не би биле мучене и обешчашћене, сведочи Цана Никитовић из Вишеграда која данас има 92 године.

У јануару 1942. године у источној Босни почела је офанзива 718. немачке дивизије и усташке Црне легије под вођством потпуковника Јуре Францетића чији је циљ био да на Дрини успостави и учврсти границу НДХ и очисти ту регију од српског становништва.

Десетине хиљада људи из Олова, Кладња, Хан Пијеска, Рогатице, са Сокоца и Пала кренуло је у збеговима ка Вишеграду са надом да ће одатле успети да пређу у Србију и у њој нађу спас. Око 30.000 избеглица тада је успело да се пребаци до Мокре Горе, одакле су возовима транспортовани по Србији која им је пружила уточиште. Део њих остао је у Мокрој Гори, а део је отишао у Бачевце на Дрини и Заовине на Тари.

У последњем таласу српских избеглица из источне Босне било је око 10.000 људи, којима италијанска стража није дозволила прелазак преко моста Мехмед паше Соколовића у Вишеграду. Не могавши да пређу у Србију, после три дана чекања, људи су у збеговима кренули назад уз Дрину. У месту Милошевићи и Стари Брод сачекале су их усташе и ту направиле масакр.

О злочину у Старом Броду ћутало се 66 година. Дуго и предуго се чекало да истина исплива из хладних дубина Дрине која је те 1942. године била највећа српска гробница у источној Босни. Они који су после рата тражили правду и истину о том злочину су прогањани и затварани, као Бранко Лучић и његова стрина која је послата на принудни рад у Војводину, само зато што су тражили казну за злочинце за пет њихових побијених чланова породице.

„Опростите нам што смо 66 година ћутали...", тако почиње текст на споменику, крај капеле у Старом Броду који је народ овог краја сам подигао 2008. године када је и први пут одржано опело жртвама из Старог Брода. Сав материјал за споменик и капелу народ је четири године довозио чамцима и бродом, јер другог пута до Старог Брода, осим оног воденог, уз Дрину, није било.

Спомен-музеј страдалима у Старом Броду, на чијим зидовима је исписано 6.154 имена страдалих Срба, отворен је 2019. године.

Уредник: Бранко Станковић
Сниматељ: Дарко Бурсаћ
Монтажа: Марија Баронијан Шашић