Читај ми!

субота, 07. нов 2020, 18:30

Нека те виде и чују, Виде

Вид Луковић је окусио живот у граду и после неколико година проведених у иностранству одлучио је да се врати у своје родно село Плешин на Голији да би био ближи небу и богу и исконском животу.

Ту се вратио да би са својом супругом и шесторо деце живео, како он каже, староставним животом, у коме се човек поштује, образ чува, а реч цени.

„Много тога се изгубило у данашњем човеку. Поштовања више нема, страха нема, срама нема, образа нема. Данас ти више не можеш да седнеш или станеш да попричаш минут са човеком ако нема неког интереса. Е, то је за мене највећа болест, гора од короне" - каже Вид који се због свега тога и вратио на село где је још сачуван део вредности на којима је васпитаван.

На висини од 1300 m надморске висине успева шљива, пшеница и кромпир, а Луковићи се баве сточарством. Изазова је на планини много, али је за Луковиће све савладиво, недостају им само људи.

Уредник: Бранко Станковић
Сниматељ: Дарко Бурсаћ
Монтажа: Марија Баронијан Шашић