sramota

За разлику од Ковачевића који преко поручника Тасића ставља до знања читаоцима да су Срби жртве у Првом светском рату, Драгојевић свесно избегава чињеницу да је Србија нападнута, да је Велики рат настао вољом Аустроугарске а не Србије, да је огромна сила била на супротној страни „опанчарских батаљона“ и да је трагедија, коју Драгојевић екранизује, српкој популацији била брутално наметнута. Редитељ ове чињенице изоставља, али с друге стране потеницара српску кривицу кроз епизодни лик Гаврила Принципа, чиме се конотира да је у суштини српски народ одговоран за своју несрећу. Овај мотив у потпуности одговара актуелним политичким ставовима појединих партија и организација у Србији, који узроке НАТО агресије на Србију на крају двадесетог века проналазе у лошој српској политици. Веза коју Драгојевић формира од догађаја на почетку и на крају двадесетог века, има за циљ да широј домаћој и иностраној публици потврди већ давно образложену сумњу да су Срби у двадесетом веку гинули због властитих грешака избегавајући да се истакне улога Аустрије, Мађарске, Бугарске, Немачке, Турске, Хрватске, Италије и осталих „братских“ ЕУ земаља у погрому Срба у двадесетом веку. Напослетку, то би било политички некоректно и идеолошки назадно, да наше будуће партнере и „саборце“ у новој будућности осудимо за нешто што смо тобож сами скривили.