Првих месеци рата Сарајево је био град кавез, око кога је био опсадни прстен дуг 65 километара, из кога није било излаза. У том опкољеном граду врло брзо су се појавиле несташице, а са њима и глад и црноберзијанци, тако да су на црном тржишту цене хране врло брзо достигле астрономске цифре. Литар уља коштао је 50 марака, килограм кафе 100 марака, килограм шећера 50, једно јаје 5 марака итд.

Глад је натерала многе Сарајлије да почну да размишљају како да дођју до хране и тако се родила идеја о копању тунела који би повезао насеља Добрињу и Бутмир, одакле се могло даље и где је снабдевање било, колико-толико нормално.

Тунел је ископан за 4 месеца и 3 дана и он је за многе Сарајлије представљао тунел спаса, кроз који је за време рата прошло преко милион људи. Кроз тај тунел се могло доћи до хране, али и до оружја, муниције и нафте.

И док је за већину Сарајлија то био тунел наде и спаса, за неке од сарајевских Срба то је био тунел смрти. Тако тврди Славко Јовичић бивши посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине који каже да је на изградњи тунела страдало 5 Срба логораша из логора Силос у Тарчину и да је уз то убијено 50 Срба цивила из Храснице који су ту постављани као живи штит.

Тунел спаса у Сарајеву данас је музеј који подсећа на ратно време и патње становника Сарајева.