Најмлађи војник у Првом светском рату био је Момчило Гаврић из села Трбушница код Лознице. Са осам година, Момчило је постао војник из нужде јер су му аустроугарски војници, још на почетку рата, побили целу породицу: оца, мајку, три сестре и четири брата.

Немајући где, Момчило се придружио српској војсци на Гучеву, односно Пешадијском пуку Дринске дивизије са којом је прошао све битке у Великом рату, Албанску голготу, био рањен на Кајмакчалану, а са 11 година постао је најмлађи подофицир на свету.

По завршетку Првог светског рата Момчило, са још 104. српске сирочади, одлази на школовање у Енглеску, одакле се после три године, по налогу владе Краљевине СХС враћа у Србију. Иако је четири године провео у рату, Гаврића када је постао пунолетан, држава позива у војску. На одслужењу војног рока у Славонској Пожеги претпостављени официр Гаврићу не верује да је као дете прошао све битке у Првом светском рату и оптужује га да је лажов и због тога га шаље у затвор у коме проводи два месеца.

Момчилов животни пут био је трновит и за време Другог светског рата када га Немци хапсе и одводе у логор на Бањици, одакле се једва извукао, а а пред крај тог рата, грешком га хапсе партизани и изводе пред стрељачки строј из кога га спасава један мајор који је знао ко је Момчило Гаврић.

После Другог светског рата хапси га Озна, јер у време политичког пријатељства Јосипа Броза Тита и Енвера Хоџе, Гаврић није желео да да новац који су прикупљали омладинци за "браћу из Албаније", па је због реченице "Албанци нам никад нису била, нити могу бити браћа" провео годину и по дана у затвору. Након тога заћутао је и годину и по дана ни са ким није проговорио ни реч, чак ни са члановима најближе породице, о чему у Квадратури круга сведочи његов најстарији син Бранислав Гаврић.