Зорица и Владимир Глушац су се упознали случајно, на улици, у Зоричином родном Честерегу код Зрењанина. Као случајног пролазника га је Зорица питала зна ли колико је сати. Случајно су се још неколико пута срели, а онда и започели дружење, па везу. Владимир се у Честергу обрео после рата у Босни. Оставши без оца у раном детињству и без мајке са 15 година када су у његовом крају и почела ратна дејства, није имао другог никог до старијих полусестара које су живеле у Честерегу.

После рата се враћао у родну Глину и покушавао да одржи скромно имање, па је тамо са Зорицом и почео заједнички живот. Кад им се родило прво дете, ћерка Весна, немаштина и немогућност да зараде довољно за преживљавање у Босни су их натерали да без ичега крену у Честерег, јер је ту бар била Зоричина мајка која је могла око детета помоћи. Изнајмили су скромну кућицу да у њој живе, а обоје су били оптимисти.

Владимир се није либио ни једног посла и био је увек сигуран да његова деца неће бити гола и гладна. Чак и кад је власник изнајмљене куће у сред зиме решио да их избаци на улицу са дететом у колевци, нису клонули духом. Предузимљиви Владимир је дошао до власника једне од напуштених кућа и понудио да кућу сређује што би била и рента да у њој живи. Власник се обрадовао јер је решио део свог проблема са некретнином, али је већи део који никог више није занимао, а породицу Глушац угрожавао, остао нерешен, а то је годинама неплаћан дуг за струју.

Иако је Владимир уредно плаћао рачуне за струју коју је породица трошила, због старих дугова, струја им је искључена. Само добром вољом комшија су дошли до других извора електричне енергије. А обоје су у комшилуку омиљени. И поред свих недаћа које су их стално налазиле, обоје су били срећни и задовољни у кућици коју је Владимир константно поправљао.

Пожелели су још деце и Зорица је убрзо родила сина Милана. Недуго за Миланом стигао је и Предраг. Није се Зорица и поред немаштине бринула да роди јер је Владимир стално обећавао и испуњавао обећање да његовој деци неће ништа фалити. Четврто дете, ћерку Јовану, нису никако планирали, али Владимир опет није дао Зорици да брине и клоне духом, јер је с лакоћом и великом мотивацијом зарађивао довољно да подиже троје деце, те је знао да ће лако моћи и четворо. Бог му је дао физичку снагу и цео Честерг је знао да кад год треба обавити неки тежак физички посао да се зове Владимир.

Једини проблем који Владимир није могао да реши је сопствени кров над главом. Иако су избеглице из Босне добијали куће у Честергу, ни једна није остала за Владимира и његову породицу. Надао се да ће с временом купити неки плац и полако, својом снагом и умећем, кад-тад сазидати кућу. У међувремену је Зорица остала поново у другом стању. Ову трудноћу је касно приметила поред свих активности које има мајка четворо деце и кад јој је докторка потврдила друго стање више није ништа могло да се уради. А и да је могло, Владимир би се опет противио да се трудноћа прекине. А деца су им сва здрава, једно лепше од другог, свако карактером различито, али ни једно размажено или себично. Деца воде бригу једно о другом и помажу у свим пословима примереним за узраст. Пета беба у кући је за родитеље нова љубав, а за децу нова радост.

Већ у поодмаклој Зоричиној трудноћи је Владимир почео да осећа непријатне болове у слабинама и кад се јавио лекару кренуле су здравствене претраге. Нико није могао са сигурношћу да потврди у чему је проблем, а кад се посумњало на тумор, Владимир је већ имао метастазе на плућима. Рођење сина Илије је дочекао баш пред почетак хемотерапије. Чак и та страшна дијагноза није помутила његову срећу кад се Илија родио и уз све болове је стрпљиво провео ноћ на столици у чекаоници зрењанинског породилишта, као да чека прво дете. Први Илијини дани су протицали у бризи за Владимира, а он је користио сваки тренутак да га проведе с њим. Беба му је давала снаге, спречавала га да клоне духом, али и поред све његове воље, болест је предалеко одмакла и он је пре навршеног четвртог месеца Илијиног живота, преминуо.

Пре смрти је Зорици оставио у аманет да деца никада не бугу гола и гладна, а она сада сву утеху и помоћ налази у њих петоро и једино себи даје одушка ноћу када се исплаче. Владимир никада неће видети какви ће му деца људи постати, али Зорица ће све учинити да буду онакви какве је он желео. Старије четворо деце ће доживотно носити успомену на оца и пренети и Илији ко је њохов тата био и тако ће део Владимира увек живети.

Све будуће маме и тате који желе да учествују у емисији "Време је за бебе", могу да се пријаве на 0113178490, vera@nira.rs или на ФБ страници "Vreme je za bebe".

Аутори формата: Небојша Неле Гарић, Мирослав Петковић, Ненад Огњеновић
Редитељ епизоде: Мирослав Петковић