У Дединцу нема асвалтног пута, нема школе, нема продавнице, нема поште, нема мостова. Од цивилизацијских обележја једино имају мобилни телефон и струју, а и без ње остају са првим јачим ветром или већим снеговима.

У Дединцу много тога нема, али деце и младих људи још има и они верују да ће и њима доћи бољи дани јер су то, ако не они, онда бар њихови преци заслужили.

У Балканским ратовима, у Топличком устанку и у Првом светском рату Дединац је, као и цео топлички крај, остао без готово половине својих становника. Они који су преживели никада нису испостављали рачуне нити тражили да наплате своје заслуге. Кроз векове су само трпели и давали. И данас становницима Дединца једино остаје да трпе и чекају. А, ако дочекају боље дане, причаће, ако буду имали коме.

Друга прича у новом издању Квадратуре круга говори о лесковачкој школи стрипа кроз коју је за 20 година, колико она траје, прошло око 1000 деце из Лесковца. Они су овом граду донели преко стотину међународних и домаћих признања, а неки од њих данас раде за најпознатије стрип издаваче у Европи, неки су постали успешни илустратори, аниматори, карикатуристи, архитекте и сликари.