Моја лепа Србија

Кад јужњачка крв узаври, креће и надметање с оркестаром ко ће дуже да издржи на ногама. На слатким мукама су и једни и други.

У било ком другом крају у Србији, вероватно, би први посустали певач и трубачи, али овде је то немогуће. У граду Бакије Бакића, Милана и Ненада Младеновића, Екрема Мамутовића, Станише Стошића, Иване Тасић, Чедомира Марковића песма је више од песме и игра је више од игре. То је зато што су Врањанци чудна сорта. Мераклије су . Воле дерт. Твде да њихова труба може да звучи као вилоина, а да "пручка" која удара у гоч "утепује на место" и "диза из мртви". Врањанци сматрају "ако т'д не пукнеш, ниси се веселија".

Свој дијалект не доводе у питање, иако их на северу Србије једва разумеју. Причају брзо, користе три падежа, један акценат, а опет тврде да им је говор до перфекције тачан. Поставе вам питање: "Спаја ли си сас Јована ил Јовану?" Ако им одговорите књижевним језиком, а не "по врањански", кажу да их доводите у заблуду јер одговор "Спавао сам са Јованом" не разјашњава дилему јесте ли спавали са женом или мушкарцем. И док вам ово "озбиљно" објашњавају, схватате колике су шаљивџије ти Врањанци. Зато се између себе најбоље познају по надимцима.

Ако сте новајлија у граду, по имену и презимену, тешко да ћете наћи оног кога тражите. Једни су Гркљанци, други Цреварци, трећи Марганци. Једном Врањанцу мангупи су тако дали надимак Неслана тарана. Жена направила јело, заборавила да га посоли и тако га изнела пред мајсторе. Од тада јој мужа прозвали Неслана тарана. Наденуће они надимак и вама ако се неслано нашалите на њихов рачун.

Погледајте серијал о Врању који креће од 15. октобра 2015. године у 10. 30 на Првом програму РТС-а.