Контрафактуализам је све заступљенији тренд у светској историографској науци. Иако многи историчари, детерминисти беже од питања „шта би било кад би било" није мало историчара који воле да пркосе реалности, чак има и оних који сматрају да би контрафактуелна историја морала да се научно проучава. Вероватно тренутно најбољи светски историчар Најл Фергусон сматра се контрафактуелистом.

У духу тог тренда а поводом рехабилитације генерала Михаиловића бавимо се размишљањима како би нам изгледала држава да су 1945. уместо партизана победили четници.

Како би се земља екононски развијала, да ли би дошло до индустријализације и велике миграције из села у градове, ко би могао да се школује, да ли би Југославија упала у „Маршалов план"?

Затим, да ли би остала подела државе на бановине, да ли би 1949. Југославија постала члан НАТО пакта и самим тим предупредила бомбардовање те исте алијансе пола века касније, да ли би било одмазде над комунистима, да ли би Немци остали у Војводини, да ли би прва озбиљна побуна против такве државе дошла од муслимана почетком осамдесетих? И кључно, да ли би ратови деведесетих дефинитивно били избегнути?

Где би били Бранко Ћопић и Иво Андрић, да ли би Крлежа и Драгиша Васић само заменили места и ко би написао Време смрти?

О томе у емисији Око говоре: Предраг Марковић, историчар, Горан Николић, економиста и Вуле Журић, писац.

Аутор емисије: Горислав Папић